Како су Белоцрквани отерали опасни отпад

Бела Црква готово да је у Европској унији - граница са Румунијом скоро да се види из самог града, до граничног прелаза је десетак километара.

Ни то није поштедело овај град чињенице да се малтене у његовом средишту 2016. године нађу стотине тона изузетно отровног отпада.

Близина Румуније биће, ипак, значајна за судбину јунака приче у којој су Белоцрквани дали рецепт другим грађанима Србије у чијим двориштима у суседству „испливава" токсични отпад, а старе фабричке хале користе се као депоније без врата и прозора.

Милан Белобабић ради у Историјском архиву Беле Цркве и полаже испите за туристичког водича јер, изнад свега, воли природу. Иако себе описује као борца, није ни сањао да ће повести „Први српски еколошки устанак".

„То је био страх од смрти, страх од болести, страх за породицу", објашњава Белобабић док показује место где је лета 2016. године откривено више стотина тона отпада.

Фабричка хала „25. маја" пише хронику пропадања овог градића. Планска привреда социјалистичке Србије у њој је желела да прави керамичке плочице, иако нигде на видику није било ни сировина, ни услова.

Простор пропале фабрике разделиле су мање компаније, па је једно до другог завршило стовариште јабука и токсичног отпада који је ту донела фирма „Еко-21".

Потера за смрадом

Општински еколози били су на годишњем одмору, па је Белобабић, као први човек еколошке организације „Аурора", примио телефонски позив о несносном смраду из фабричке хале који изазива главобољу и мучнину.

„Нисмо желели да улазимо унутра, али се кроз отвор на капији видело шта је унутра - контејнери, боце…"

И није све стало на једном позиву - уследили су бројни слични разговори, притужбе. Организације су због тога направиле редовна дежурства и обиласке хале.

Узоре су пронашли са друге стране границе - грађански активизам у очувању реке Нере у суседној Румунији, противљење јефтиној продаји природних добара за градњу малих хидроцентрала били су инспирација за Белоцркване.

Укључили су се и радници оближње немачке фирме "Фламат" који су због близине смрада већ радили са маскама на лицу, сећа се радник Верољуб Станчевић.

„Ја сам ту први комшија на радном месту, па нисмо приметили кад је отпад допремљен.

Нисмо обраћали пажњу - индустријска зона, шлепер дође, затворен, па не знаш шта носи", присећа се Станчевић.

Како пробудити институције

Нису много пажње обраћали ни државни органи. Милан Белобабић сведочи да је позивао различите бројеве телефона покрајинског инспектора, а помоћ је тражио и од републичке инспекције.

„Када виде нешто сумњиво, грађани обавезно треба да забележе, фотографишу и сниме.

И да одмах пријаве надлежној институцији - могу телефоном, али и да обавезно поднесу писани поднесак."

Белобабић каже да се дешава да ни тада нико не реагује.

„Онда грађани морају да сами крену - тако што ће снимати, фотографисати, дизати буку по интернету, то је једини начин.

Често и државни службеници кажу - не знамо где је застало, помозите нам!"

Двомесечни притисак јавности резултирао је одношењем стотина тона опасног отпада из Беле Цркве. Одредиште - непознато.

Непознате последице

Отпад је отишао, али је остало питање колику је штету причинио околини. Годину и по дана касније, Милан Белобабић тврди да нисмо близу одговора.

„У независној лабораторији су ми рекли да прво мора да се зна састав хемикалија, да би се тестирали вода и ваздух.

У супротном, обављају се тестови на све познате материје, а то је скупо и дуго би трајало."

Када нема пуно посла у фабрици хепо-коцкица, Верољуб Станчевић лети ради у ресторану који се, такође, наслања на спорни фабрички круг.

„Угоститељски посао има тешку будућност. Смрад се обично ширио викендом, а ми највише викендом имамо гостију - питали су шта се дешава, а ми нисмо могли да им објаснимо", каже Станчевић.

Смрада данас нема, али Белоцркване нико није умирио да нема ни опасности у води, земљи, екосистему.

Добијена битка, шта ћемо са ратом

Случај Бела Црква није привукао ни изблиза велику пажњу јавности у поређењу са отпадом који је стигао на праг Београда, у Панчево или Обреновац.

„Страх ме, шта ако се деси неки други еколошки проблем - да ли ће бити снаге за борбу", пита се Милан Белобабић.

Иза њега су остала два месеца жестоке борбе за буђење државе и грађана.

„Било је пуно притисака, ружних речи, претњи. Не знам да ли је било корупције, али велики део је било неразумевање.

Оно што сам преживео током та два месеца, никоме не бих пожелео."

За неке његове суграђане, то је била кап која је прелила чашу. Поред Белобабићевог удружења, у бици је учествовало и удружење „Аренарија".

Годину и по после победе у „Првом српском еколошком устанку", ниједан члан овог удружења више не живи у Белој Цркви - готово сви су напустили Србију.

Да ли је онда ова победа, заправо, Пирова победа?