Дражен Петровић: Један даљински, много талента и још више рада „кошаркашког Моцарта“

„Џордан против Петровића, тројица су око њега и лопта је изгубљена", брзо прича спортски коментатор, пратећи како кошаркаши Њу Џерзи Нетса трче у напад.

Лопта стиже код Дражена Петровића који се намешта на шут, у тренутку када на њега скаче дугоруки Скоти Пипен, један од најбољих кошаркаша шампионске генерације Чикаго Булса, али лопта Петровићу остаје у руци и снажни Американац само пролеће.

Хрватски кошаркаш је ту погодио, као и неколико минута касније када је побегао још славнијем Мајклу Џордану, па коментатор примећује да је „Мајкл мало фрустриран" зато што Петровић толико погађа и да „покушава да одговори на изазов".

„Кад год смо играли против Чикага Дражен је причао да ће напасти и засенити Мајкла Џордана", каже уз осмех Џејсон Вилијамс, некадашњи Петровићев саиграч из Нетса, за ББЦ на српском.

Булси су победили - Џордан је имао 24, а Петровић 16 поена - али им је то био последњи дуел.

Седмог јуна 1993. године, пре тачно три деценије, 28-годишњи Петровић погинуо је у саобраћајној несрећи.

„Био је најбољи саиграч икада и најбољи офанзивац са којим сам играо у клубу", прича Вилијамс, бивши центар који је већи део деведесетих провео у Нетсима.

„Живели смо у истој згради, сваког дана сам га возио на тренинге, утакмице... Ужасно ми недостаје, волим тог човека."

Вест о смрти 28-годишњег Петровића, у том тренутку једног од најбољих европских кошаркаша, брзо је обишла планету и читав свет се дуго опраштао од „кошаркашког Моцарта", како су га звали.

Ковчег су на сахрани у Загребу носили његови саиграчи из репрезентације.

„Када помислим да је од дана када је страдао прошло 30 година осећам се старо", каже Жан Табак, који је уз Петровића хрватски дрес бранио на Олимпијским играма 1992. у Барселони, када су у финалу поражени од америчког Тима снова, предвођеног Џорданом.

„Много је времена прошло, али као да је све јуче било... Неке ствари људски мозак избрише, а неке остану заувек."

Петровић је у каријери прво наступао за Шибенку, па за Цибону, са којом осваја две Евролиге (1985. и 1986), одакле одлази у Реал Мадрид, па у НБА - прво у Портланд Блејзерсе, па у Нетсе.

У дресу Југославије освојио је осам медаља, од чега злата на Еуробаскету 1989. и Светском првенству 1990, као и бронзу и сребро на ОИ у Лос Анђелесу 1984. и Сеулу 1988.

Бранко Вукићевић, Петровићев некадашњи саиграч из Цибоне, каже да му на помен бившег саиграча пре свега прво на памет падне „тај леп период" у Загребу.

„Освојили смо буквално све што се могло освојити и из ове перспективе просто не могу да верујем да сам био део тога, а био сам - то памтим", наводи Вукићевић за ББЦ на српском.

„После тога је уследио распад државе и можда је тај ружан део баш морао да се догоди како би избалансирао онај леп... Не може све да буде толико лепо у животу."

Сећање које не бледи - 7. јун 1993.

Док прича о некадашњем саиграчу, ехо сете у Вилијамсовом гласу не може да омете ни крчање прекоокеанског телефонског разговора.

Не сећа се, каже уз осмех, да ли је Петровић уопште знао да вози, колико је времена провео на месту сувозача у његовом аутомобилу.

„Волео је да му причам смешне приче, смејао се на њих", наводи.

Њихови Нетси су те 1993. у првој рунди плеј-офа поражени од Кливленд Кавалирса.

Последњи меч одиграли су 9. маја и Петровић се после тога вратио у Европу.

„Отишао је кући да буде са мамом. Волео ју је, недостајала му је и желео је да проводи време са њом", прича Вилијамс.

Сећа се и њиховог последњег сусрета.

„Нисам имао даљински за телевизор, морао сам сваки пут да устанем да бих променио канал и Дражен ме је неколико пута питао да ли сам га купио.

„На крају је, пред одлазак у Хрватску, свратио код мене и дао ми његов даљински", каже и смеје се.

„Загрлили смо се и рекао сам му да се видимо ускоро.

„'Зваћу те кад слетим', рекао је."

Крајем маја и почетком јуна 1993. Хрватска је у пољском Вроцлаву играла квалификације за Евробаскет.

Последњи меч, против Словеније, одигран 6. јуна, изгубили су 94:90, али су обе некадашње југословенске републике обезбедиле пласман на Европско првенство у Немачкој.

„После тога смо имали неко време слободно, а у Хрватску смо се враћали преко Франкфурта... Тамо смо се и одвојили са Драженом и наставили ка Загребу", присећа се Табак.

Дан касније, 7. јуна, Петровић је са његовом девојком, манекенком и кошаркашицом Кларом Саланци, колима кренуо ка Загребу.

Био је топао дан, око 26 степени, али је пала киша и пут је био мокар.

Саланци је возила, Петровић је био на месту сувозача, а позади Хилал Едебал, турска кошаркашица.

До несреће је дошло око 17:20 на аутопуту између Берлина и Минхена.

Камион из супротног правца, покушавајући да избегне један аутомобил, пробио је ограду и нашао се на другој страни пута, када је на њега налетело возило у ком је Петровић спавао.

Није био везан, пролетео је кроз шофершајбну и страдао, Едебал прошла са повредама које је једва преживела - ничега се из тог дана не сећа - а Саланци са лакшим.

У извештају са несреће наводи се да је возила 180 километара на час.

„Сећам се где сам био кад сам чуо", каже Вилијамс.

Говор му је ту успорио.

„То је било у ресторану и било је касно, око један или два ујутру... Звао ме је генерални менаџер клуба и рекао ми је да је Дражен погинуо.

„Нисам ништа могао да радим три недеље."

Вукићевић је тог 7. јуна у Новом Саду ишао на тренинг.

„Улазим у дворану, портир ми каже 'јеси чуо да је Дражен погинуо'.

„Нисам могао да верујем, мислио сам да је (новинарска) патка у питању, само да се напакости другој страни. Ратно време, инфлација, толико је било глупости.

„На крају се испоставило да је то истина и био сам фрапиран... Нисам могао да верујем."

Исто наводи и Табак.

„Кад смо стигли у Загреб, Перасовић и ја смо закаснили на последњи авион за Сплит, тако да смо те ноћи спавали у хотелу, како бисмо ухватили први јутарњи лет."

„Ујутру је звонио телефон, Перас је дигао слушалицу... Говори нешто, очи му се рашириле и онда каже 'Дражен је погинија'."

И таленат и много рада

Петровић је рођен 22. октобра 1964. године, у Шибенику, граду на хрватском приморју.

И он и његов брат Александар - звани Аца Трица, данас селектор кошаркашке репрезентације Хрватске - од малена су заволели кошаркашку лопту.

Род су са Дејаном Бодирогом, данас председником Евролиге, најјачег европског такмичења и једним од најбољих репрезентативаца Савезне Републике Југославије.

Браћа Петровић кошаркашку каријеру су почела у КК Шибенка, основаном почетком седамдесетих, а који је 1982. и 1983. стигао и до два финала Купа Радивоја Кораћа, тада међународног такмичења.

Оба пута поражени су од француског Лиможа.

Предвођени Петровићем, мршавим момком коврџаве косе, те 1983. постали су и прваци Југославије, иако им је та титула брзо одузета.

У финалу је побеђена Босна - први југословенски клуб који се попео на кров Европе - и то слободним бацањима 18-годишњег Дражена у последњим секундама меча.

До тог тренутка постигао је 38 поена, са пенала је скор заокружио на 40 и славље у Шибенику је могло да почне.

Међутим, Кошаркашки савез Југославије је следећег дана, због одлуке судије Илије Матијевића из Загреба да Шибенки на крају додели два бацања, поништио читав меч и наложио одигравање још једног и то у Новом Саду, на неутралном терену.

„Ми смо шампиони, ја нећу играти ту нову утакмицу, а мислим да неће ни мој клуб", изјавио је тада Петровић, преноси Кош магазин.

Шибенка на нови меч заиста није дошла и Босна је постала првак Југославије.

У то време га је први пут упознао Вукићевић.

„Дражен је ушао у мој живот, или ја у његов, како год хоћете, те 1984. године, на припрема за Олимпијске игре у Лос Анђелесу са репрезентацијом Југославије... Били смо цимери", присећа се бивши кошаркаш ОКК Београда, који у то време играо за Цибону.

„Тада сам први пут начуо могућност да дође у Цибону, што се и догодило те јесени."

И какав је Петровић био цимер?

„Ух, шта да вам кажем", одговара Вукићевић и ту прави паузу уз осмех.

„Био је врло отворен и флексибилан, добро смо се слагали... Да сам хтео неког бољег човека уз себе на тим путовањима тешко да бих га нашао."

Све је то, како каже, замесио Мирко Новосел, тадашњи селектор, ког описује као „врхунског психолога", који је знао како да „споји и усклади играче".

„После 35 година не могу баш да се сетим о чему смо све причали, углавном о кошарци, евентуално о филмовима и музици, тада је МТВ био актуелан.

„Тада још није добро знао енглески, па ме је често питао неке ствари да му преведем."

Из тог периода, истиче одмах, памти и Петровићев „фанатичан рад".

„Имали смо у Цибони доста густ распоред, тако да је преподневни тренинг био опциони и ја сам понекад одлазио, али је он стално био ту - 200 или 300 шутева по тренингу.

„Стварно је био перфекциониста, инсистирао је на детаљима, што му је, уз победнички менталитет, доносило резултате где год да је играо."

После четири године у Цибони и две европске титуле, Петровић 1988. одлази у Реал Мадрид, са којим осваја шпански куп, а већ годину дана касније у НБА лигу.

Прво у редове Портланда, где је на његовој позицији плејмејкера, то јест организатора игре, била жестока конкуренција, па се није наиграо.

У Нетсе стиже 1991. године, када почиње његов НБА успон.

„Много ме је научио о радној етици", каже Вилијамс кратко.

„Био је највреднији и у теретани и на тренингу у сали и на утакмицама... Први је долазио на тренинге, после њих би шутирао још два сата, а на утакмице је долазио два сата пре свих.

„Кад бисмо после утакмица излазили увече понекад ишао са мном, али би само попио неколико чаша воде и вратио се кући."

Вилијамс ипак сматра да није све у радној етици.

„И ја сам вредно радио, али нисам могао да шутирам као он", каже уз осмех.

„Говорио би, на пример, да ће после тренинга да шутне 1.000 пута и ја бих га чекао - да игра карте или да је у кади са ледом, не бих га чекао, али за шутеве сам био ту.

„Некад бих био испод коша и вежбао скокове, али ни то није било тешко... Само је било потребно да стојите испод мрежице - све је улазило", додаје бивши центар и смеје се.

Репрезентације

После златних седамдесетих, када је Југославија освојила три европска злата у низу, а уз то се и два пута попела на кров света, током осамдесетих стасавала је нова генерација „плавих".

На ОИ у Лос Анђелесу 1984, Светском првенству 1986. и Евробаскету 1987, освојене су три бронзе, да би се потом прешло на степен изнад.

Југославија је била друга на Олимпијади у Сеулу 1988, а онда је 1989. прво освојена Европа, годину дана касније и свет.

Петровић је био један од предводника те генерације, а чинили су и Владе Дивац, Александар Ђорђевић, Жарко Паспаљ, Тони Кукоч, Дино Рађа, Јуре Здовц и многи други.

И сви су чекали њихов дуел против НБА играча.

Прва шанса за то је била на ОИ у Барселони 1992, када је Америка први пут окупила највеће звезде најјаче лиге на свету.

Поред Џордана, ту су били и Меџик Џонсон, Лари Бирд, Скоти Пипен, Клајд Дрекслер, Карл Мелоун, Џон Стоктон, Чарлс Баркли, Патрик Јуинг, Дејвид Робинсон...

Међутим, почетком деведесетих долази до распада Југославије у крвавом рату и некадашњи саиграчи из репрезентације били су раздвојени.

„Да будем искрен ми овде нисмо разумели о чему се тамо радило, али се на Дражену видело колико је био забринут за мајку, породицу и пријатеље због рата", каже Вилијамс.

„Нисмо обраћали толико пажње на то колико је требало и данас ме је срамота због тога."

Све то је посебно утицало на однос Дивца и Петровића, који су до тада били цимери у репрезентацији и веома добри пријатељи.

Петровић, Дивац и Жарко Паспаљ су заједно 1989. отишли и у НБА, као први играчи из тадашње социјалистичке Југославије којима је то пошло за руком - Дивац у Лејкерсе, Петровић у Портланд, а Паспаљ у Сан Антонио.

Иако су живели у другим савезним државама, Дивац и Петровић чули су се телефоном сваког дана и често дружили, али је то почетак рата све променио.

„Преко ноћи је пријатељство које смо имали нестало", изјавио је Дивац у документарном филму „Једном браћа" (Once brothers) из 2010, који се бави њиховим односом.

Важан тренутак догодио се и по освајању злата на СП у Аргентини 1990. када је Дивац током славља навијачу отео заставу са хрватским националним симболима, наводећи да је био љут што се истиче она, а не југословенска застава.

„Знам да су били пријатељи раније и да је било мало напетости на почетку када су морали да играју један против другог... Како је време пролазило то је попустило", наводи Вилијамс.

„Али сећам се да сам против играо Дивца мало снажније и грубље, јер је Дражен увек био мало повучен у тим дуелима, зато бих га фаулирао мало јаче него што је требало."

Он ту истиче да никада није чуо „Дражена да каже било шта лоше против било кога, па ни против Дивца."

На мегдан Тиму снова у Барселони тако је стигла репрезентација Хрватске, која је у финалу поражена 117:85 - Петровић је постигао 24 поена, а Џордан 22.

„Можемо причати о његовим квалитетима, какав је победник био, свим тим стварима које пишу по новинама и које сви знају, али сам од њега пре свега видео какав играч треба да будем", каже Жан Табак, такође центар, који је на том мечу одиграо пет минута и имао један скок у нападу.

„Одрастао сам гледајући га, био кад и јуниор када је он већ имао каријеру и увек је водио примером, а када видиш некога ко је отишао у НБА и успео, видиш колико су рад и професионални живот важни."

И Табак је тако стигао до НБА лиге - 1994. појачао је Хјустон Рокетсе, са којима годину дана касније осваја и титулу, а играо је и за Торонто и Бостон.

Живот данас

Њу Џерзи Нетси, који су се у међувремену преселили у Бруклин, после Петровићеве смрти повукли су његов дрес са бројем три.

Бројни НБА играчи су током година истицали то колико је он био незгодан противник.

„Убацио ми је 30 поена тако брзо те ноћи, а био сам одмах ту... Био је као машина", каже Џо Думарс, чувени кошаркаш Детроит Пистонса.

Џон Стоктон, некадашњи плејмејкер Јуте Џеза, каже да се само Петровић није плашио њихове моћне генерације са почетка деведесетих, док га је Реџи Милер, један од најбољих тројкаша свих времена, назвао „најбољим шутером против ког је играо".

Цени га и Леброн Џејмс, највећа звезда данашње кошарке и најбољи стрелац у историји НБА лиге, који за Петровића каже да се „није плашио ничега".

Петровићев гроб посетио је и Дијего Марадона, док је Бисерку Петровић, кошаркашеву мајку, упознао и Новак Ђоковић.

„Тек што је почео да показује шта зна, а то је било на нивоу најбољих играча НБА лиге, прекинут је том ужасном несрећом... Нажалост, није имао довољно времена", каже Вукићевић кратко.

Део Кошаркашке куће славних постао је 2002. године, а 2006. у Загребу је отворен и његов музеј, док је Цибонина дворана већ дуго позната као Драженов дом.

Табак, данас тренер у пољском Сопоту, на питање сети ли се током обичних дана понекад бившег саиграча, одговара - „понекад".

„Када на терену видим неке ствари које треба објаснити млађима, сетим се тако њега, али и Тонија, Дина, Саше Ђорђевића, Хакима Олајџувона и других великана са којима сам делио свлачионицу."

Вилијамс је после Петровићеве смрти остао у Нетсима, где је после 1995. почео да добија већу минутажу, да би 1998. био и део ревијалне Ол стар утакмице, на којој учествују најбољи играчи лиге.

НБА каријеру окончао је 1999, после тешке повреде на мечу против Атланте, да би почетком 2002. био умешан у несрећу у којој је погинуо један мушкарац, због чега је нешто више од две године провео у затвору.

Након тога је основао центар за борбу против дроге и алкохола, чиме се и данас бави.

Пријатеља се и даље сећа.

„Замислите да дођете у Америку да играте у НБА лиги, доживите велики културни шок, без породице сте и она вам ужасно недостаје, а опет сте један од најбољих", наводи.

Дражен Петровић је, сматра, био на „истом нивоу као Коби Брајант", чувени кошаркаш Лејкерса, који је 2020. погинуо у хеликоптерској несрећи.

„Обојица су отишла прерано", каже кратко.

После Петровићеве смрти, додаје, дуго је био у контакту са Драженовом мајком.

„Моја мама и његова мама су такође дуго биле у контакту... Како је она? Дивна жена.

„Молим те ми пошаљи њен број, одмах ћу је звати чим ми завршимо интервју."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]