Геноцид у Сребреници: Личне приче људи који су јула 1995. били деца

Хасан Хасановић се спрема да почне прву психотерапију у животу.

Терапија је део посла - запослен је у Меморијалном центру у Поточарима надомак Сребренице и ради на пројекту документовања искустава деце током рата и геноцида у Сребреници.

Хасан интервјуише сто људи који су за време рата на простору Босне и Херцеговине, од 1992. до 1995. године, били деца.

И сам се, каже, осећао као дете када је војска Републике Српске у јулу 1995. године, ушла у Сребреницу.

У наредним данима, убијено је осам хиљада мушкараца, а око 25 хиљада деце, жена и старих депортовано је из града.

Хасан Хасановић - „Како сам могао да се осећам као војно способан мушкарац када сам имао 45 или 50 килограма?"

Хасан је имао 19 година.

„Ипак, осећао сам се као дете. Како сам могао да се осећам као војно способан мушкарац када сам имао 45 или 50 килограма? Четири године смо гладовали", сећа се.

Изгубио је оца и брата близанца. Сахрањени су у Меморијалном центру у Поточарама где Хасан ради већ 11 година.

Пре обележавања 25. годишњице злочина у Сребреници, обавио је две сеансе са психотерапеутом.

Прву, као вођа пројекта документовања сећања, а другу - као преживели.

„То је била прва терапија после толико година. Након разговора са терапеутом, о свему сам могао да причам као да… Па, као да говорим о лептирима", каже.

Научио је, каже, да је разговор лек.

„После терапије, у стомаку нисам осећао никакву напетост коју сам годинама осећао. Никакав проблем. Иако годинама причам о свему, сада видим да је разговор лек", каже.

На психотерапију је морао и свако од Хасанових саговорника.

Од сто људи који су се присетили ратног детињства, Хасан је успео да прикупи 70 сати видео материјала.

„Њихово одрастање је обележено губицима. Осим видео материјала, прикупили смо и личне ствари које су им остале из рата. Јако их мало, нажалост", каже.

Ово су приче неких од њих.

Елвис Шпиодић - „Нисам никада говорио да сам рањен јер су причали да ће рањенике побити"

„Ишао сам у школу, расцепио кост и тако. Добио унутрашње крварење и оперисао сам ногу" - ово је једанаестогодишњи Елвис рекао у камеру 1995. године.

Боравио је у привременој болници за рањенике у Братунцу, коју је чувала војска Републике Српске, када је телевизијска екипа из Сребренице дошла да направио прилог, сећа се.

„Донели су нам кутију газе и вате да се избришемо и плаве пиџаме да обучемо. Рекли су ми шта да одговорим када ми поставе питање", сећа се Елвис.

Водитељ га је питао да ли је добио неке поклоне.

„Јесам. Бомбоне, чоколаде, Смоки, штапиће", одговорио је.

Истина је била другачија.

Неколико месеци раније, Елвиса је погодио гелер гранате која је пала тик уз зид куће у којој се скривао са породицом.

„Ја нисам никада говорио да сам рањен, јер су говорили да ће рањенике побити. Ја сам увек говорио да сам сломио ногу", прича.

Елвис годинама ни са ким није разговарао о детињству.

Када се, пре две године, на интернету појавио снимак телевизијског прилога, одлучио је да проговори.

Са породицом је напустио село, 50 километара од Сребренице, када им је нестало хране на почетку рата 1992. године.

„Добили смо у информацију да у Сребреници има хране, па смо се пешака упутили. Имао сам седам, осам година", прича.

Кренули су кроз шуму, путем којим је пре њих кренула група цивила.

„Једна група људи је нестала. До данас не знамо да ли су живи или мртви. Још увек трагамо за њима", каже.

Докопали су се Сребренице и остали у кући пријатеља.

Елвис се преко дана играо у дворишту.

„Пала је граната уз зид те куће. Гелер је, једног човека који је био у кући, погодио у стомак и он је остао мртав на лицу места. Мене је један мали гелер погодио у ногу", сећа се.

Смештен је у сребреничку болницу, где је остао све док више није било места - рањеници су пристизали сваког дана и Елвис је отпуштен на кућно лечење.

Дане је проводио са гипсом на нози, на тераси куће у брдима изнад града, у којој се крио од гранатирања заједно са породицом.

Слушали су радио и ништа нису слутили. На радију су јављали да је стање у Сребреници „стабилно", сећа се.

„Са терасе смо видели да се у војној бази Уједињених нација окупио огроман број људи", прича.

Мајка га је ставила у колица, заједно са штакама. Кренули су ка бази.

Ту ће се и опростити од мајке - био је један од најмлађих укрцаних на камион који је, наводно, рањенике превозио до Тузле.

„Била је нека жена у камиону која ми је рекла да не плачем, да ће она бити са мном и да ће мајка доћи сутра", каже.

Војници су спустили цираду и камион је кренуо.

„У једном тренутку је колона стала и рекли су нам да изађемо из камиона. Мислио сам да смо стигли у Тузлу", прича.

Камион се у ствари зауставио код места Тишћа.

„Нисам могао да сиђем из тог камиона. Остали смо само ја и један човек на носилима, који није могао да се креће", каже.

Питао је војника да му помогне да сиђе са камиона.

„Ма сјед' ту", одговорио му је и камион је убрзо кренуо.

„Сад је крај, то је готово. Побиће нас", плакао је човек који је остао у камиону са Хасаном.

Није био крај - камион је путовао целе ноћи.

„Када сам се пробудио ујутру, отшкринуо сам цираду и видео да су нас вратили у Поточаре", сеча се Елвис.

Дан касније, стигли су у Братунац, у помоћну болницу.

„Препознао сам толике људе из болнице у Сребренице, али нисам знао где су ми родитељи", каже.

Провео је десет дана у повременој болници у Братунцу.

„Долазили су војници и испитивали остале рањенике где су изгубили руке, ноге. Мене нико није дирао, али њих су тукли и шамарали", сећа се.

У тим данима, настао је и телевизијски прилог који га је, више од двадесет година касније, када се појавио на интернету, подстакао да исприча своју причу.

Захваљујући Црвеном крсту, чији су радници Елвиса ставио на списак рањених који хитно морају да се транспортују у Тузлу, сачувао је ногу.

„ У Тузли сам имао две операције. Да сам остао још пар дана, ампутирали би ми ногу, рекли су ми лекари".

Са делом породице се срео касније.

„Отац и амиџа се никада нису појавили. Данас су укопани у Меморијалном центру".

Касније је сазнао и да део рањеника који су се возили камионом са њим, није преживео.

„Неколико људи је убијено у Тишћи. Срећом, ја нисам могао да сиђем са камиона".

До недавно су га у Сребреници, каже, сви познавали, али нико није знао његову причу.

„Вратили смо се у Сребреницу да градимо суживот, мир и толеранцију. Али свакодневно смо изложени негирању свега што се десило овде.

„То ме је повукло да све испричам".

Ермина Селимовић - „Срећна породица"

Ерминине ћерке близнакиње су ове године завршиле први разред у месту Тиња, надомак Сребреника.

У школи је све мање деце од када је популаран тренд одласка у иностранство из Босне и Херцеговине, прича Ермина.

Она је родну Сребреницу напустила још каобеба, за време ратне 1993. године.

„Не сећам се ничег. Да сам могла макар сећања да понесем. ", каже.

Све што зна, зна из прича мајке.

„Волела бих да могу да се сетим оца. Како је изгледао, како је звучао његов глас", прича.

Ипак, у сећању јој је остао први разред основне школе који је провела у избеглиштву са мајком.

„Имала сам конфликте са осталом децом у школи. Сва деца су имала оба родитеља, било је можда нас двоје, троје који смо некога изгубили", сећа се.

Ермина није знала где је је њен отац Сенад.

„Сви су говорили да немам оца, јер га никада нису виђали, само је мајка долазила по мене у школу. 'Он је погинуо, он је убијен', говорили су ми", прича.

Питала је мајку да ли је то тачно.

„Она ми је говорила да смо отишле далеко и да је њему потребно времена да нас нађе", сећа се Ермина.

Оца је сахранила 2010. године.

„Све до тренутка док не укопате члана породице, ви га не сматрате мртвим. Нико од нас није рекао да је погинуо, говорили смо да је нестао".

У првом разреду, једног дана је друговима из одељења рекла да се отац вратио.

„Рекла сам им да ће сутра доћи у школу. Сви су се радовали због мене, а и ја сам била срећна", сећа се.

Деца из разреда су поново почела да је запиткују када се отац ни сутрадан није појавио у школи.

Ермина је наставила да одбија да подигне руку када би учитељица на почетку године питала ко има само једног родитеља и наставила да слуша приче деце о њиховим очевима.

„Причали су како се очеви љуте када добију јединицу. Ти седнеш и замишљаш, како је то кад се мој отац наљути, да ли је строжи од мајке?".

Каже да дуго није могла да изговори реч „ бабо".

„Никада ни са ким нисам о томе причала. Окружена сам породицом са којом сам то заједно проживела и ми не причамо о томе", каже Ермина.

Када је први пут, пред камером иза које је био Хасан, испричала причу, све време је плакала.

„Али осећала сам се добро после тога и скинула терет са себе", каже.

Када год има времена, додаје, разговара са ћеркама о свом детињству.

„Не смеју заборавити. То им је дужност и моја је дужност да причам о томе".

Сматра да је важно да се говори о свему што се догодило у Сребреници.

„Има много младих људи који не желе да причају о томе. А ја не желим да смрт мог оца остане заборављена. Не само смрт мог оца, него свих људи".

Селма Јахић - „Мајка није јела данима да бисмо ми имали шта да једемо"

Селма се вратила са протеста Црни животи су важни у свој стан у Бечу. Тамо живи од седме године.

Након протеста, није се осећала добро.

„Била сам под утиском тог протеста и постидела сам се сама себе јер сам схватила да ја никада нисам испричала шта се мени десило", прича Селма.

Исписала је сећања на ратне године и објавила их на Твитеру.

„Имала сам шест година када је настала ова фотографија. Послали смо је оцу који је пребегао у Аустрију. Нисмо знали да ли ћемо га икада поново видети", почела је причу у објави на Твитеру.

Одећа коју је носила када је усликана, била је направљена је од делова одеће коју је прерасла, а ципеле увезане каишевима које су војници користили за везивање терета, писала је даље Селма.

„Мајка није јела данима да бисмо ми имали шта да једемо. Плакала је јер није знала како да нас нахрани", написала је.

Када се 11. јула направила гужва у Војној бази Уједињених нација у Поточарима, мајка је обукла Селми најлепшу одећу мислећи да је рат готов.

Када су стигле у Поточаре, схватиле су да нешто није у реду.

„Људи су вриштали да је неко убијен", написала је Селма.

Успела је да се са мајком укрца на један од првих аутобуса који су жене и децу превозили до Тузле.

Баба и деда су остали.

Деду више никада није видела.

Из Беча, где се поново срела са оцем, вратила се у Сребреницу годинама касније.

Када је све ово објавила на Твитеру, Селма је отишла на спавање.

Није размишљала о објави док је сутрадан није назвала пријатељица и рекла јој да погледа Твитер - објава је добила на хиљаде коментара подршке.

„Ми ретко у породици о томе причамо. Са рођацима који и даље живе у Босни и Херцеговини исто нисмо причали. Ми у дијаспори имамо неку врсту дистанце, можда нам је мало лакше", каже.

На Твитеру је писала је и о траумама које је преживела првих година након рата и при првом повратку у Сребреницу, годинама касније.

„У последње време сам почела да се суочавам са страховима и хтела сам ове године на 25 годишњицу поново да посетим Сребреницу. Пандемије нас је спречила", каже.

Ирвин Мујић - Скривања

„Када укуцате на интернету реч Сребреница, добијте само ратне слике или слике комеморације. А Сребреница је много више од тога", каже Ирвин.

Покренуо је пројекат „Сребреница, град наде" и бави се етно туризмом.

„Мењамо слику о Сребреници и подржавамо народ који живи у селима око града", прича.

Када је почео рат, са мајком, братом и сестром избегао је у Италију. Сада већ шест година живи у Сребреници.

„Била је паника у кући када је рат почео. Једне ноћи сам се сакрио испод кревета, рекао сам мајци да се кријем од војника", сећа се.

Када је сазнао од мајке да ће напустити кућу, побегао је у шуму.

„Нашли су ме и вратили. Али сам опет побегао", прича.

Мајка га је пронашла у соби, са торбом пуном играчака, како се крије иза врата.

„Убедила ме је да их оставим јер ћемо се вратити за неколико недеља", прича.

Није се вратио у Сребреницу све до 2003. године када је дошао да сахрани оца.

„Изашао сам из аутобуса, ушао у кућу и одмах отишао у своју собу. Играчке су и даље биле на истом месту".

Данас, Ирвина брине шта ће се десити са послом. Пандемија вируса корона опустошила је Сребреницу - нема најава посета туриста.

„Прве године када сам почео. било их је само 250, а четири године касније, посети око четири хиљаде туриста", прича.

Туристе из Италије, Француске, Немачке, Холандије, Јапана, Кине и Сједињених Држава, Ирвин води на пешачке туре или туре на коњима.

„Пролазимо поред села која су нестала још у рату, минских поља, али исто тако налазимо на тврђаве из турског доба", прича.

Нажалост, сва та богатства су напуштена, додаје.

„Зато сваке године део зараде одвајамо и организујемо радне акције са омладином да би очистили тврђаве", каже.

Део туре подразумева посету Меморијалном центру и учење о геноциду.

„Када изађу, буду потресени. Понекад не могу да верују како се народ вратио и живи овде овако као што ми живимо".

Сенад Џозић - „Сматрам да је моја дужност према оцу и брату који су убијени да сведочим и опомињем будуће генерације"

„Добијали смо ситне, мале свешчице, светло-плавих корица, на којима је горе писало УНИЦЕФ", сећа се Сенад основне школе.

Кренуо је у седми разред након што је Сребреница 1993. године проглашена Сигурном зоном Уједињених нација и школе поново почеле да раде.

У граду често није било струје, па је настава организована у три смене, а док има дневног светла, прича Сенад.

Није било уџбеника, учио је оно што су наставници диктирали.

„Те свешчице су имале свега десетак страна. Водило се рачуна да се што ситније пише да би могло да стане у ту свеску", каже.

Међутим, ни плавих свезака није било довољно.

Сенад је концем увезивао папире које су бацали из фабрика које су, једна за другом, почеле да се затварају на почетку рата.

Данас Сенад ради као кустос-историчар у музејској збирци Народне библиотеке у Сребреници.

Има сина који завршава први разред основне школе.

„Деца су радознала. Он већ сада пита када одемо у Меморијални центар шта је то, ко је ту укопан, зашто", прича Сенад.

Додаје да ће бити потребне године да његов син одрасте како би му објаснио детаље.

„Сматрам да је моја дужност према мом оцу и брату који су убијени 1995. године да сведочим и опомињем будуће генерације", каже.

Када је 11. јула 1995. године почео метеж у Сребреници, Сенад је инсистирао да га брат и отац поведу са собом.

Спремали су се да се, са осталим мушкарцима, запуте шумским путевима ка Тузли.

„Хтео сам преко шуме са њима. Било ме је страх, али био сам јако ситан растом. Неко ко ме није познавао не би рекао да имам 16 година", сећа се.

Међутим, отац је инсистирао да остане.

„Рекао је да је тежак пут, више од 100 километара пешачења кроз шуме и планине и тражио да останем са мајком. Растали смо се код градске Поште".

Никада се више нису срели, а Сенад се пре једанаест година вратио у Сребреницу.

„Нажалост, Сребреница живи само 11. јула сваке године", каже.

Ипак, музејска збирка чува историју Сребренице која би могла да заинтересује људе са свих меридијана, сматра.

„Имамо археолошку, историјску поставку, предмете из најстаријих времена, од римских, средњовековне државе до модерног доба", прича.

Додаје да је Сребреница у другом и трећем веку пре нове ере имала два значајна административна центра унутар Римског царства.

„Мени је лично најзанимљивија археолошка поставка са предметима из периода римске управе на овим просторима. Сребреница је у то доба имала 60 хиљада становника", каже.

Нажалост, средњовековна утврђења која окружују Сребреницу, данас су углавном запуштена.

„Средњовековни град Сребреник је једини доступан туристима данас, остала утврђења су у јако лошем стању".

Да би се све обновило, и данас, наглашава Сенад, недостаје финансијских средстава.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]