Дуња Мијатовић: "Сребреницу не смемо да заборавимо"

Сваког 11. јула после 1995. године, хиљаде људи се окупља у Поточарима у сећање на жртве геноцида у Сребреници, најстрашниjеg злочина извршеног на eвропском тлу након Другог светског рата. Преживели и породице жртава траже правду, признање и поштовање.

У тих неколико јулских дана пре двадесет и три године, више од 8.000 мушкараца и дечака је систематично и брутално погубљено, а 30.000 људи насилно расељено. Од тада су породице жртава - нарочито мајке које су изгубиле мужеве, синове, браћу - у дугом, храбром ходу ка правди и признању.

Правду и признање су на том путу дeлимично и нашле. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију утврдио је да је у Сребреници извршен геноцид и изрекао пресуде неким од ратних злочинаца који су тај геноцид организовали и у њему учествовали. Удружења грађана превазилазе велике препреке у тражењу истине и покретању тешког и мукотрпноg процеса помирења.

Све је ово изузетно значајно, али је слаба утеха за оне који су преживели геноцид, као и за породице жртава.

Они траже да се њихови најмилији пронађу, али спор процес идентификовња им наноси додатну патњу. Траже здравствену заштиту да лече трауме, а помоћ коju добиju je неадекватна. Траже одговорност, али су бројни ратни злочинци и даље некажњени на слободи. Траже признање, али многи њихову патњу игноришу, осуђују или негираjу.

Ово последње је свакако једна од највећих увреда коју морају да трпе у времену након страдања њихових наjмилиjих. Ипак проналазе снагу да наставе своју борбу за истину и правду, упркос негирању и умањивању геноцида, којем сведочимо и у образовању.

Школе под исти кров

Образовни систем у Босни и Херцеговини још увек карактеришу једнонационалне школе и систем "две школе под једним кровим". Босанскохерцеговачко образовање карактерише заташкивање истине о прошлости, а чињеницама о догађаjима о недавном рату се манипулише.

Таква ситуација одржава етничке поделе које су омогућиле прошле и садашње тензије, и које онемогућавају помирење и мир. То морамо да променимо.

Преживели сребреничког геноцида морају да добију одговарајућу социјалну заштиту и бољу правну помоћ да остваре своја права и добију обештећење.

Политичке и судске власти у Босни и Херцеговини и Србији морају да унапреде сарадњу и да идентификациjом и кажњавањем ратних злочинаца окончају праксу некажњивања. Морају више да уложе у идентификовање жртава геноцида и расветљавање судбине оних који се и даље воде као нестали. Морају да појачају тражење масовних гробница и да обезбеде да се сведоци који би могли да пруже информације потребне за откривање свих других местâ гдје су остаци укопани осјећају довољно безбеднима да то и учине.

Владе и доносиоци одлука морају да усвоје дугорочне политике деловања, којима ће да установе личну одговорност криваца и да се фокусирају на образовање. То мора да буде заједничка одговорност, првенствено Босне и Херцеговине и Србије, али и свих других европских земаља, не само на подручју бивше Југославије.

Образовни системи у регији морају да буду инклузивнији, морају младе генерације да изведу из пећина предрасуда, у којима изманипулисана стварност замагљује истину и шири семе мржње. Уџбеници, не само у Србији и Босни и Херцеговини, већ у целој Европи, морају да садржавају учење о прошлости, укључуjући и геноцид у Сребреници, засновано на чињеницама и лишено идеологиjе рата. Децу морамо учити о важности правде и једнакости за све.

Негирање је наставак геноцида

Европске земље би требало да пруже већу подршку грађанским иницијативама за помирење и да утичу на политичаре и друге јавне личности у Србији и Босни и Херцеговини да престану да негирају прошлост и почну да граде инклузивније образовне системе и друштва.

Исто као и холокауст и геноцид у Руанди, геноцид у Сребреници се није десио случајно. Почео је пуно прије него што је извршен. Почео је кад су људи издвајани на основу етничког порекла. Растао је кроз јавни дискурс, уз помоћ неких медија, који je дехуманизоваo људе и маргинализовао критичке гласове. Уобличен је као систематично и подузетнички организовано истребљење велике групе људи, пред очима пасивне међународне заједнице. А траје и данас, кроз негирање и некажњивост.

Сребренички геноцид представља једну од најмрачнијих страница европске историје. Ако желимо да исписујемо светлију будућност, не смeмо да заборавимо прошлост и све жртве морамо да третирамо као своје жртве, без политичких или етничких конотација. Морамо да признамо патње преживелих и породица жртава. Њихову борбу за правду морамо да поставимо као свој циљ.

Као Комесар Савета Европе за људска права, наставићу да тражим правду за све жртве свих злочина који су се десили током ратова на Балкану. Бити у служби правде је једини начин да се сви суочимо с прошлошћу и спречимо да се она понови.

Ко је Дуња Мијатовић

Дуња Мијатовић, Комесар Света Европе за људска права, написала је овај текст ексклузивно за ББЦ на српском (енглеска верзија објављена је на порталу www.balkannsight.com). Ово је први пут да се на овај начин обраћа јавности откад је у јануару ове године преузела дужност.

„Нерешена питања везана за геноцид у Сребреници су високо на мојој листи приоритета, као и претходни случајеви кршења људских права чије су последице још веома болне за многе људе широм данашње Европе", каже она за ББЦ.

Мијатовић је пре садашње функције у два мандата била представница Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) за слободу медија и жестоко се борила за слободно новинарство.

Тиме је на себе навукла гнев политичара, па се тако 2015. истовремено нашла на мети руског министра спољних послова Сергеја Лаврова и тадашњег премијера Србије Александра Вучића.

Лавров ју је критиковао због тога што није осудила гашење руских телевизијских канала у Украјини, док је Вучић оценио да су њене констатације о кршењу медијских слобода у Србији „неистине и лажи" и да Мијатовић „води најпрљавију кампању" против њега и Србије.

На питање да ли очекује сличне критике и на новом положају, она дипломатски одговара да је „већ имала конструктивне разговоре са представницима земаља чланица" и да се нада да ће у том тону и наставити.

На новом послу има и већа овлашћења, не само кад је реч о слободи медија, него и људским правима уопште. Између осталог, може да директно интервенише код Европског суда за људска права у Стразбуру, као и да надгледа спровођење пресуда.

„Када нека земља уђе у међународну организацију или савез, самим тим пристаје да поштује нека правила и стандарде", каже она. „Ако их не примењује, може да сноси последице".

Она, међутим, додаје да треба избегавати решавање проблема присилом, него кроз дијалог и сарадњу.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]