„Bella Ciao" – песма која спаја љубав, пиринчана поља, партизанске шуме и 2020. годину

Италијан Силвано Кулето 1943. отишао је у партизане. Имао је свега 15 година.

Иако су многи његови сународници одабрали другу страну, он је одлучио да ће бити антифашиста.

Током Другог светског рата, под партизанским именом Мирко, борио се у брдима на граници између Италије и Словеније.

Пожелео је да када умре - буде кремиран, а да му пепео поспу у брдима. Као у песми Бела ћао (Bella Ciao).

Кулето је преминуо 2019, у 91. години и сахрана му је била баш таква. Уз то, породица, саборци и истомишљеници су му хорски певали - Бела ћао.

Сомборка Оља Маричић, Кулетова унука, описује за ББЦ на српском ту дирљиву сцену, којој су присуствовали и они који га нису лично познавали.

„Ситуација која није нимало лепа постала је много лепа. Све ти је грозно и страшно, а опет имаш невероватан осећај поноса.

„Као у песми, пепео му је посут на обронцима Алпа - близу границе где је и даље Италија, а већ се види Словенија. Његова група се баш ту борила", каже Маричић.

Надживела партизане

У чему је тајна песме Бела ћао, која већ деценијама представља химну левичарског покрета, а свирана је и у Ријеци на отварању манифестације Европска престоница културе?

У овој италијанској народној песми партизан се поздравља са девојком, јер је дошао окупатор и он мора у рат.

Моли је да га, кад дође тај дан, сахрани тако да се зна да је живот дао за борбу за слободу - пепео да поспе у брдима, одакле ће нићи цвет.

„Ми ту песму врло радо и врло често певамо", каже за ББЦ Александар Бањанац, генерални секретар Нове комунистичке партије Југославије.

Као чувари антифашистичког наслеђа, пуштају је и певају, каже, у оригиналу.

„Минимум италијанског који сваки антифашиста мора знати је то - текст песме Бела ћао", напомиње Бањанац.

„Ипак, ова песма је надживела партизански покрет, јер говори о универзалној борби против окупатора и неправде", каже за ББЦ истарски музиколог Дарио Марушић.

Антифашистичка химна планетарну славу је стекла шезедесетих година, током студентских протеста 1968, али настала је у сасвим другом амбијенту.

Ипак, она постоји већ цео век.

Песма са два текста

Са нешто другачијим текстом, од данас познатог, певале су је почетком 20. века Италијанке док су савијене газиле мочварна поља у долини реке По.

„Оригинална верзија настала је негде у околини Милана. Говори о девојци која устаје ујутро и ради по цео дан за господара који је искоришћава", додаје Марушић.

Наслов јој је Бела ћао де ла мандине (mandine - раднице) и већ тада је симбол борбе за радничка права.

Касније, средином Другог светског рата, партизани јој мењају текст и настаје ова Бела ћао.

„Временом је постала је интернационални симбол читаве леве стране политичког спектра", наводи Марушић.

Помало љубавна, више феминистичка

Упркос називу - Лепотице, здраво - ретко су је певали заљубљени на растанку.

„Не знам да ли је некада певана некој девојци, можда јесте, али знам да су је италијанске феминисткиње користиле као химну, јер је у тој првој верзији жена главна протагонисткиња и пева о њеној борби", наводи Марушић.

Бањанац из НКПЈ знао је, каже, да је запева и током удварања.

„Одражава херојску, инспиришућу готово митску причу о револуционарној борби, а истовремено то је и љубавна прича. Због тога је тако величанствена.

„Певао сам девојкама и Бела ћао и бројне песме са сличном тематиком", кроз осмех поручује Бањанац.

За разне пригоде

Свирали су је многи музичари широм света - од хорова до Ману Чаоа, а на простору бивше Југославије нови замајац су јој дале панк обраде бендова КУД Идијоти и Гоблини, као и изведба Горана Бреговића.

Уз ову песму сахрањена је некадашња прва дама Југославије - Јованка Броз.

Песма је коришћена као филмска музика за југословенски филм из 1969. Мост.

Пева се међу навијачима разних клубова, али је и даље незаобилазни део фолклора политичких скупова - недавно се цео трг у Фиренци орио с овом песмом.

Италијански свештеник дон Андреа Гало ју је 2012. године током током службе изводио у цркви у Ђенови.

Где је антифажизам данас?

Оља Маричић, чији је деда 75 година био антифашиста, каже да јој је раније читава та партизанска прича била досадна.

Она је била последња генерација Титових пионира у школи и имала бројне сликовнице са тим мотивима.

Међутим, временом је променила мишљење.

„Док смо били на сахрани окружени тим људима било је лепо видети да они и даље верују у те идеје. Истовремено се запиташ где је антифашизам данас.

„Дођеш у неке године и схватиш да то све има вредност", наводи Маричић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]