Književnost: Plesačica, autorka popularnih ljubavnih romana i majstorica skandala - da li je Kolet najvoljenija francuska spisateljica

„Koliko dugo je Kolet živela, čak i nakon smrti!", napisala je 1967. novinarka Dženet Flener, a pola veka kasnije, Kolet nastavlja da živi i nedavno se navršilo 150 godina od njenog rođenja.

Radi obeležavanja te godišnjice, edicija „NYRB Classics" je objavila novi engleski prevod dva remek-dela Šeri (1920) i Šeri - kraj (1926), u prevodu Pola Eprila - i čini se da je to dobar povod za osvetljavanje života i dela ove naročito voljene francuske spisateljice.

Čuvena je i zbog toga što je bila jedina spisateljica poznata po svom pravom imenu - oduvek je bila prosto: Kolet. Ipak, jedno od najženstvenijih imena je, zapravo, bilo njeno prezime - rođena je kao Sidoni-Gabrijel Kolet 28. januara 1873. u francuskom selu Sen-Sovur-on-Puize.

Razlog zbog kog njeno delo - koje uglavnom čine kratke i oštre novelističke forme - nije potonulo u zaborav jeste autorkina glavna tema koja nikada ne izlazi iz mode.

„Ljubav - to je pogonsko gorivo za moju olovku", napisala je, a u knjizi Čisto i grešno (1932) bila je jezgrovitija: „Telo, uvek to telo - tajne, izneveravanja, frustracije i iznenađenja koje ono izaziva."

Andre Žid, velika figura u kojoj se sustiču svi putevi dvadesetovekovne francuske književnosti, složio se sa njom, hvaleći Šeri zbog „inteligencije, tajnovitosti i razumevanja najzatuljenijih tajni tela".

Priča o Kolet i njenom delu jedna je od najčudnijih u modernoj književnosti.

Bila je pionirka francuske škole autofikcije (autobiografske fikcije), način na koji je pisala o životima žena predstavljao je novinu.

Njene knjige su voleli i cenili podjednako i kritičari i široka publika - i redovno su izazivale skandale.

Takođe, od svog života je napravila projekat jednako fascinantan koliko su to bile i njene knjige.

Ali razumeti je - njenu obimnu produktivnost, njenu ispoljenost, njeno istančano poznavanje tajni ljudskog srca, kao i njen neutaživi poriv da uvrsti sebe u dela koja piše, bilo da je reč o blagom maskiranju ili potpunoj ogoljenosti - to znači da moramo najpre razumeti da je malo falilo da na početku uopšte ne postane poznata.

Uspeh koji joj je izmakao

Njene prve knjige predstavljaju hronike izmišljene francuske srednjoškolke Klodin - Klodin u školi (1900), Klodin u Parizu (1901), Udata Klodin (1902) i Klodin i Ani (1903) - koje je napisala po nalogu svog prvog muža Henrija Gotijea-Vilara, novinara i urednika poznatog po manje elegantnom imenu Vili.

Kada ih je završila - ponekad je pisala zaključana u sobi kako bi ih završila - i nakon dodavanja par Vilijevih uredničkih primedbi („Neka ženska ludovanja... razumeš na šta mislim?"), Vili ih je objavio pod svojim imenom, zadržavši autorska prava i tantijeme.

U većini Koletinih biografija za Vilija se koristi reč „podlac", i on je zaista takav i bio, s tim što je kod Kolet razvio ukus za pariski umetnički život - upoznala je Marsela Prusta, Morisa Ravela, Kloda Debisija i mnoge druge - a takođe je doprineo „bustovanju" prodaje „njegovih knjiga", koja je išla sporo sve dok nije udesio da njegova tri prijatelja napišu pozitivne prikaze.

Ubrzo je izašla Klodin u školi, a do završetka serijala su njene knjige dostigle toliku popularnost da je na repertoare pozorišta bilo postavljeno sijaset predstava napisanih na osnovu njenih dela, a pojavili su se i reklamni predmeti, poput linije Klodininih cigareta.

U književnosti ste, po definiciji, uvek novajlija, a Kolet je tokom svojih dvadesetih napisala romane, pod prinudom - što ne znači ništa loše jer je reč o spisateljici koja je sa sedam godina čitala Balzaka.

Klodin je postala ono što je njena biografkinja Džudit Turman nazvala „prva tinejdžerka veka", poput sunđera upijajući zapažanja iz sveta odraslih.

Čitajući njene knjige možemo pratiti kako je izrasla u majstora opisa osećanja, kao i kako je počela da koristi motive iz svog života kao književni materijal (usled čega se čitalac oseća pomalo kao voajer dok čita scenu s opisom prve bračne noći iz Udate Klodin).

Takođe, upravo u ovim knjigama Kolet prvi put obrađuje temu ljubavi u fikciji - mada je Klodin u Parizu poslednje delo u kom je tom motivu pristupila nekritički, romantično, bez sagledavanja odnosa moći i dvosmislenosti, odnosno nasuprot gledištu zbog kog su kasniji romani delovali toliko pikantno. („Muškarci su užasni", napisala je jednom prilikom. „Žene, takođe.")

Kolet i Vili su se razišli 1906, a godinu dana nakon toga je objavila (pod imenom Kolet Vili) Povlačenje iz ljubavi, nastavak sage o Klodin i Ani.

U uvodu je objavila: „Iz razloga koji nemaju nikakve veze sa književnošću, prekinula sam saradnju sa Vilijem". Najzad je bila slobodna.

Međutim, pošto je Vili i dalje polagao prava na tantijeme od prodaje Klodinih knjiga, Kolet je ostala bez novca.

Kako bi ga zaradila, postala je plesačica koja nastupa u muzičkim dvoranama.

To je podstaklo njen osećaj za performans, što joj je omogućilo da se poigra sa rodnim ulogama: u jednom trenutku bi bila muškarac u poslovnom odelu, u sledećem bi pozirala nagih grudi u golišavoj pantomimi Meso.

Iskustvo plesačice poslužilo joj je kao inspiracija za roman Vagabond iz 1910, u velikoj meri autobiografsku priču o performerki Rene Nere i njenom ljubavniku, koga zove „Velika nudla" - u njemu spisateljica razmatra pitanje razdvajanja ljubavi i seksa, prikazujući način na koji društvo teži da kontroliše oba nagona pomoću institucije braka. (Institucije prema kojoj je Kolet, odnosno Rene, zauzima krajnje negativan stav.)

Upravo joj je Vagabond prvi put doneo pohvale kritičara, pa je tako osvojio tri glasa prilikom odlučivanja o nagradi Gonkur.

Pisanje „nemoralnih" knjiga

Vreme koje je provela na sceni kao plesačica verovatno ju je podstaklo da u svojim romanima postavi sebe kao središnjeg lika.

Jedan od najuspelijih primera zasigurno je roman Slučajna poznanstva (1940), u kom naratorka Kolet odlazi u banju gde se zdrave žene (sa trendi „bob" frizurama) podvrgavaju sumnjivim tretmanima: „čišćenju nozdrva, parne sobe, ispiranje bubrega".

Tamo upoznaje bračni par Omove. Gospođa je bolesna, dok gospodin Om deluje „kao neko ko ima svega par misli u glavi".

Nadalje, Kolet otkriva da gospodin Om vara ženu i da njegova ljubavnica, koja se nalazi u Parizu, ne priča sa njim.

Nesumnjivo, to je Koletin domen, i ona pristaje da ode da poseti ljubavnicu u Parizu ne bi li saznala punu istinu.

Kolet uživa u zapletu prepunom spletki, kao i u motivu varljivosti ljudskog srca, pa tako gospodin Om otkriva da „kada intriga počne, žena nikada ne zaboravlja da je njen instinkt u prednosti zbog prevejanosti."

U poređenju sa Vilijem, njen drugi suprug Anri de Žuvenel je bio bolji u svakom pogledu i, kao urednik najtiražnije novine „Le Matin", bio je u mogućnosti da objavljuje dela svoje supruge.

Međutim, iskrsavali su problemi - bio je prinuđen da zaustavi objavljivanje njene nove knjige Dozrelo seme (1923) jer je sablažnjavala čitaoce, predloživši joj da piše romane koji su moralno ispravni.

Prikazujući prijateljstvo tinejdžera Filipa (koji žuri da odraste) i Vike (imala je „bele i plavkaste oči"), Kolet je zapravo u Dozrelom semenu dala dublje razumevanje ljubavi, moći i seksualnosti.

Prethodno, junaci su se „15 godina družili, bili su nevini i privrženi jedno drugom" i iako deluje kao da će produbiti svoje prijateljstvo, Filip otkriva da je „posedovanje čudo koje se postiže velikim trudom".

Ipak, njihov odnos se usložnjava nakon što Filipa zavodi starija žena: to je takođe proživljeni motiv, budući da je Kolet sa 47 bila u vezi sa šesnaestogodišnjnim pastorkom, Bertrandom de Žuvenelom.

Dozrelo seme je izrazito čulna knjiga, prožeta ne samo telesnim zadovoljstvima („usne nabrekle poput voća opaljenog suncem"), već i mirisima i predelima Bretanje.

Dozrelo seme je objavljen kada je Kolet bila na kreativnom vrhuncu, između romana Šeri i Šerijev kraj.

Prva knjiga prati kurtizanu u godinama, Leu de Lonval, i Šerija, „veoma lepog, veoma mladog" čoveka „kose nalik perju kosa" i „jakog torzoa", koga je ona godinama podučavala veštini ljubavi.

Prirodno, do sukoba dolazi zbog toga što Lea smatra da njenom Leu više nije potrebna njena pomoć.

Spisateljica Ejmi Blum nazvala je Šeri„knjigom o važnosti ljubavi, ljubavnom neuspehu i načinu na koji zaljubljeni čovek izneverava sebe, kao i one koje voli".

U završnici romana, junak „udiše vazduh poput zatvorenika uteklog na slobodu". Ali to još uvek nije kraj njihove veze: na samom početku Šerijevog kraja nagoveštena je njegova neodlučnost - u trenutku kada, nakon mnogo godina tokom kojih nije razmišljao o njoj, izlazi iz kuće („'Oh! Napolju je prelepo' Zatim je naglo promenio mišljenje. 'Ne, nije.'").

Junak odlazi u opštinski stan i zatiče staru ženu sa „rukama širokim poput butina", zatim prepoznaje njen osmeh - i čitalac zna da ovoga puta neće biti srećnog kraja.

Pogledajte video: Buktjuberi i bukstagremeri: Oni čitaju i pričaju o knjigama

„Puna života i smeha"

Imala je 53 godine kada je objavila Šerijev kraj, a zatim je napisala još značajnih dela.

Verovala je da će naredne generacije najviše ceniti Čisto i nečisto, zbog toga što se bavi temama pola i seksualnosti: Kolet je stupala u odnose i sa ženama i sa muškarcima, a među njima je bila i Matilda de Morni, Napoleonova nećaka.

Knjiga ispituje odnose između muškaraca i žena, žena i žena, i govori o transvestitizmu, kao i o homoseksualizmu (ili, kako je Kolet opisala svojoj prijateljici Polini Tarn, „ova poetesa uvek je verovala u to da potiče sa Lezbosa").

Međutim, na engleskom govornom području je najpoznatija po delu Điđi (1944), koje ima prepoznatljive elemente - priču o mladoj ženi i starijem muškarcu (u odnosu na Šeri, obrnuta situacija), pri čemu je ona odgajana da bude kurtizana.

Điđi je jedan od njenih poslednjih romana - u tom periodu imala je 70 godina i artritis koji ju je obogaljio.

To ju je motivisalo da napiše vedriji, manje ciničan a više optimističan roman u odnosu na većinu prethodnih dela. (Možda je roman postao popularan upravo zahvaljujući tim karakteristikama).

Na osnovu njega su snimljene filmska i pozorišna verzija - obe veoma uspešne; zahvaljujući ulozi u pozorišnoj predstavi proslavila se Odri Hepbern, koju je Kolet lično odabrala za glavnu ulogu.

U tom periodu je Kolet u Francuskoj slavljena kao velika književnica, dok je u inostranstvu bila suočena i sa osporavanjima.

Magazin Tajm je 1934. za nju upotrebio epitet „izvikana", prethodno ocenivši da ona „isporučuje blage afrodizijake putem štampanog teksta onima koji to vole" (doduše, priznavši da u tu grupu spada "99.44% čitalaca").

Međutim, istančani čitaoci su je obožavali, a među njima je bio i Truman Kapoti - jednom prilikom je zadirkivao njihovog zajedničkog prijatelja Žana Koktoa ocenivši da se, među francuskim piscima (misleći, dakle, i na Koktoa), najviše divi upravo njoj.

Kokto je učtivo udesio da se 1947. upoznaju, a Kapote je - prema svedočenju koje je izneo u eseju Bela ruža - bio toliko uzbuđen da se većinu vremena tokom sastanka divio njenim starinskim kristalnim kuglama.

U domovini je bila zvezda. Postala je druga žena kojoj je pošlo za rukom da dobije Nacionalni orden Legije časti, i prva koja je, nakon smrti 1954. u 81. godini, sahranjena uz državne počasti.

U delima nije opterećivala čitaoca politikom i zbivanjima u svetu. Njeno polje delovanja jeste ono što je Tolstoj opisao kao „najmučnija tragedija - tragedija spavaće sobe".

Istražila ga je minuciozno, ne ponavljajući se, pri čemu se ugao gledanja menjao u skladu sa godinama i stečenim iskustvom, šireći se poput senke koja se uvećava kako dan odmiče.

Prisna i senzualna, njena proza je ispunjena životom i smehom i iznova priča priču o životu žene, od detinjstva do starosti.

Zbog toga i nakon 150 godina od Koletinog rođenja, čitaoci uživaju u njenoj prozi.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]