Украјина и Русија: Шта су напади „под лажном заставом“ и када су коришћени

Како се сукоб у источној Украјини погоршава, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе све више сумњају да Русија планира нападе „под лажном заставом" како би имала изговор за инвазију.

Проруски сепаратисти већ су оптужили украјинску војску за низ веома сумњивих напада, а сада позивају цивиле у окупираним областима да их напусте.

Шта је „лажна застава"?

„Лажна застава" је политичка или војна акција извршена са циљем да се за њу окриви противничка страна.

Земље су ово често радиле организујући прави или симулирани напад на властиту страну и окривљујући непријатеља да је то урадио, као изговор да се пође у рат.

Израз је први пут употребљен у 16. веку да би се описало како пирати подижу заставу неке пријатељске земље да би обманули трговачке бродове да им дозволе да приђу.

Напади „под лажном заставом" имају дуг и нечасан историјат.

Напад Немачке на Пољску, 1939.

Вече пре него што је Немачка напала Пољску, седам немачких СС војника који су се претварали да су Пољаци упали су на радио торањ Глајвиц на немачкој страни границе за Пољском.

Емитовали су кратку поруку да је станица сада у пољским рукама.

Војници су за собом оставили и тело цивила обученог у пољску униформу да би изгледало као да је страдао у нападу.

Адолф Хитлер је наредног дана одржао говор навевши напад на Глајвиц и друге слично оркестриране инциденте као оправдање за инвазију Пољске.

Избијање руско-финског рата, 1939.

Исте године, гранатирано је руско село Маинила.

Налазило се близу финске границе, а Совјетски Савез искористио је тај напад да прекрши пакт са Финском о ненападању, отпочевши такозвани Зимски рат.

Историчари су данас закључили да гранатирање села није извршила финска војска, већ да је она била фабрикација совјетске обавештајне службе НКВД.

Борис Јељцин, први председник Руске Федерације, признао је 1994. године да је Зимски рат био совјетска агресија.

Инцидент у заливу Тонкин, 1964.

Другог августа 1964. године, избила је поморска битка између америчког разарача и северновијетнамских торпедних чамаца у заливу Тонкин, уз вијетнамску обалу.

Обе стране претрпеле су штету на својим пловилима, а Северни Вијетнамци су изгубили четири човека и имали још шест других жртава.

Америчка Национална безбедносна агенција тврдила је да се два дана касније одиграла слична битка.

Данас, међутим, изгледа врло вероватно да се тај други напад Северних Вијетнамаца никад није ни десио.

Капетан америчког поморског разарача испрва је пријавио да је опкољен и да се на њега пуца са непријатељских торпедних чамаца, али је касније изјавио да због лоших временских услова и слабе видљивости није сигуран да се то десило.

Документи са којих је 2005. године скинута ознака „строго поверљиво" показују да морнарица Северног Вијетнама није напала амерички брод, већ да је покушала да спасе два чамца оштећена 2. августа.

Међутим, председник Линдон Б. Џонсон и његов штаб одлучили су да поверују првобитној верзији догађаја и представили су инциденте Конгресу као два неиспровоцирана напада Северног Вијетнама на америчке снаге.

То је довело до Резолуције о заливу Тонкин, која је омогућила председнику Џонсону да започне бомбардовање Северног Вијетнама и умногоме ескалира америчко учешће у Вијетнамском рату.

„Мали зелени" на Криму, 2014.

У раним данима руске анексије Крима, на улицама су почели да се појављују људи обучени и наоружани идентично као руски војници само без руских ознака на униформама.

Кремљ је инсистирао да су они припадници локалних „група за самоодбрану" које желе да се украјинска контрола територије врати Русији.

Кремљ је тврдио да су они одећу и опрему купили у радњама.

Руски новинари почели су те људе да зову „љубазни људи", док су их мештани Крима звали „мали зелени", мислећи под тим истовремено на њихове униформе и на њихово необјашњено порекло.

Кашмирска граница, 2020.

Индија и Пакистан су се често међусобно оптуживали за организовање напада „под лажном заставом" дуж оспораване кашмирске границе са циљем изазивања војног сукоба.

Пакистанско Министарство спољних послова је 2020. године оптужило индијске трупе да су отвориле ватру на возило са посматрачима УН-а на пакистанској страни границе, надајући се да ће УН помислити да су за то одговорне пакистанске трупе.

Министарство је саопштило да је Индија покушала да изазове раздор између Пакистана и међународне заједнице, а пакистански премијер Имран Кан је тај потез назвао „непромишљеним".

Индија је негирала ове оптужбе и заузврат оптужила Пакистан да није способан да одржи своју страну границе безбедном.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]