Недеља која је променила свет: Кад је Ричард Никсон посетио Кину

У време кад је амерички председник Ричард Никсон долазио у посету Кини 1972. године, ова земља била је изолована од остатка света усред хаоса Културне револуције.

Кинеска влада у оно време је морала да убеди властити народ да је неопходно да се Американцима укаже добродошлица. ББЦ-јев бивша новинарка Јувен Ву тада је била млада студенткиња, а данас се присећа како се Кина припремала за оно што је Никсон описао као „недељу која је променила свет".

Петнаестог јула 1971. године у 19:00 по локалном времену, председник Ричард Никсон ушетао је у НБЦ-јев студио у Калифорнији и саопштио свету да је прихватио позив премијера Џоуа Енлаја да посети Кину, „ради нормализације односа две земље".

У потпуно истом тренутку, у 10:00 часова 16. јула у Пекингу, кинеска државна телевизија емитовала је исто саопштење, недвосмислено истакавши да је председник Никсон био тај који је први изразио жељу да посети Народну Републику Кину.

Ово пажљиво усаглашено телевизијско емитовање било је савршен показатељ минуциозне припреме обе земље за Никсонову посету Пекингу која је пробила лед и чије су се последице осетиле широм света.

Маова стратешка калкулација

Одлука да се Американци позову уследила је у тренутку кад су односи између Кине и Совјетског Савеза почели да се хладе и кад је Кина схватила да јој већу претњу представља савезник са севера него „непријатељ" са друге стране Пацифика.

Обраћање Американцима како би се искористиле постојеће напетости у корист Кине добила је хитну стратешку важност.

Ово сазнање довело је до низа догађаја који ће кулминирати успостављањем званичних дипломатских односа 1979. године.

Прво је Мао Цетунг разговарао са америчким новинаром Едгаром Сноуом 1970. године о његовој спремности да поправи односе са Вашингтоном.

У априлу 1971. године, Кина је у посету позвала амерички стонотенисерски тим.

Неколико месеци касније, Хенри Кисинџер - Никсонов саветник за безбедност - у тајности је посетио Пекинг, кад је Кина уручила позив председнику Никсону.

Као што је био случај са Кином тада али и сада, једном кад су постављени циљеви, разни механизми државне моћи почели су да раде на осигуравању да посета буде успешна, укључујући пропагандну машину, безбедносни апарат и напоре да се мобилизују широке народне масе.

У то време имала сам 15 година и похађала сам средњу школу у Пекингу.

Не сећам се много тога о самој посети, а сви пријатељи са којима сам разговарала имају врло бледа сећања на њега.

Али се зато сви добро сећамо једне ствари, а то је општи став према америчким посетиоцима који је дефинисала влада: „Ни скрушен, ни арогантан, ни хладан ни топао."

Тек сам много година касније сазнала за бројне занимљиве и често урнебесне примере овог општег начела на делу.

Нема вређања „у лице"

Ванг Џенгкван, некадашњи шеф Централне емитерске станице, сећа се општих смерница за извештавање медија, а то је да „нема промена у ставу Кине према САД-у."

Што је значило „и даље смо против њих, али председник Никсон је наш гост и зато не смемо да им вичемо у лице 'Доле Никсон' и 'Доле амерички империјалисти'."

Као последица тога, термин „амерички империјалисти" промењен је у „САД" у радио и телевизијским вестима током трајања Никсонове посете.

Неки антиамерички садржаји и даље су могли да се емитују, али нису смели да буду претерани.

Кина је такође разумела како се посета доживљава у САД и да ће Никсон желети да искористи преносе уживо да би информисао амерички народ о напретку у Пекингу.

Амерички техничари испрва су желели да у Кини поставе сателитску станцу, али им Пекинг то није дозволио.

Да би се разрешила ова пат позиција, уз дозволу премијера Џоуа, кинеска страна је откупила америчку сателитску опрему, а потом је изнајмила назад америчком тиму да би овај могао да емитује вечерње вести уживо из Кине.

Безбедност, безбедност и још безбедности

Безбедност током посете била је од изузетне важности.

Домаћини су морали да осигурају да посета прође глатко и без икаквих неочекиваних инцидената; такође су морали да спрече да љубопитљиви Американци открију превише о овој мистериозној земљи.

Како се посета ближила, у главном граду организована је огромна безбедносна операција, а многи људи класификовани као „класни непријатељи" стављени су у кућни притвор или под присмотру.

Било је извештаја и о продужавању школских и радних сати у Пекингу да би се осигурало да неће бити превише људи на улицама пре осам сати увече.

У мојој тадашњој школи, моја разредна старешина сећа се да је читавом наставном кадру речено да мотре на одељења или да их контролишу да не би било изгреда на улицама.

Она се сећа и да је један ученик из суседног одељења ухапшен само зато што је носио нож.

Неким ученицима је речено и како да се опходе према страним новинарима који би могли да им постављају незгодна питања као што су: „Где је маршал Лин Бјао?".

Бивши лидер Комунистичке партије и Маов одабрани наследник побегао је из Кине и погинуо у авионској несрећи у Монголији.

Ученицима је речено да је то „још увек државна тајна и да не сме да се прича о томе странцима."

Друга питања за које су припремани била су: „Да ли имате довољно хране и одеће?" и „Да ли волите Америку?".

Ученици су могли да се праве да не разумеју питање или само да побегну.

Погледајте видео: Сто година Комунистичке партије Кине

Лажни туристи на Кинеском зиду

Да би створили пријатељску и уређену атмосферу, квартови су били темељено дотерани, а неприкладни слогани и цитати уклоњени и замењени новим, много прикладнији за ову прилику.

Препуни камиони опремили су продавнице робом за попуњавање рафова, са много ширим избором понуде од уобичајене.

Највећи део интеракција између Никсонове свите и „обичног" кинеског народа у Пекингу такође је био инсцениран.

Амерички новинар Макс Франкел из Њујорк тајмса био је део новинарске пратње и освојио је Пулицерову награду 1973. године за извештавање о Никсоновој посети из фебруара 1972. године.

Током Никсонове посете Кинеском зиду 24. фебруара, он је приметио да је „стратешки постављена на његовом путу на Кинеском зиду била група 'типичних' туриста који су се ту задесили за срдачан поздрав пред камерама и да би елегантно обучена млада жена могла да му укаже посебну добродошлицу."

Испоставило се да су ови „туристи" били посебно одабрани да изврше тај политички задатак.

Човек који пише за сајт Феникс Њуз је 2008. године рекао да је радио у малој фабрици кад је замољен да изабере 10 политички подобних људи да учествују у једном догађају.

Од њих је затражено да се лепо обуку - нису била дозвољена радничка одела.

Требало је да претварају да су туристи на Кинеском зиду и да се држе подаље од америчких званичника, претварајући се да ништа не разумеју ако их ови нешто питају.

Прекретница

Пале су велике количине снега вече пред посету Кинеском зиду и хиљаде становника Пекинга и војска радили су читаве ноћи на рашчишћавању улица да би Американци могли туда да прођу колима.

Посетиоци су изузетно ценили тај гест, али је сам зид оставио већи утисак на председника Никсона, који га је назвао „симболом онога што је Кина била у прошлости и што би могла да постане у будућности".

Новинарима и кинеским гостима он је поручио: „Док гледамо овај зид, не желимо никакве зидове између народа."

Односи између Америке и Кине имали су многе успоне и падове после 1972. године, али можемо слободно рећи да је Никсонова историјска посета омогућила да се тај однос уопште изгради и стави на пробу.

Можда ће вас занимати и овај видео: Како се мењала Кина у претходних 40 година

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]