Фудбал и Украјина: Мирчеа Луческу - тренер клуба чији га навијачи мрзе

Замислите да творац великог Манчестер јунајтеда сер Алекс Фергусон преузме Ливерпул. Звучи немогуће?

Ипак, то је отприлике сценарио који се прошлог лета десио у Украјини, када је Динамо из Kијева одлучио да се коцка са Мирчеом Луческуом, дефинитивним симболом њиховог највећег ривала Шахтјора из Доњецка.

Навијачи оба клуба нису могли да верују сопственим очима када је 23. јула и званично потврђена ова вест.

Тешко је рећи ко је био огорченији.

За оне који су блиски Шахтјору, овај прелазак је био као издаја, док су највернији навијачи кијевског Динама такође одбијали да прихвате новог тренера.

Њихово саопштење је било врло отворено:

„Желели смо да верујемо да се ради о шали, али испоставило се да је клупски менаџмент изгубио здрав разум, осећај за част и самопоштовање".

„Пљунули су у лице навијача Динама и сада морају у потпуности да схвате какве ће бити последице".

Али после 17 кола украјинског првенства, показало се да је одлука управе клуба из Кијева била добра.

Динамо води на табели са 40 бодова, четири више од другопласираног Шахтјора, а њихов међусобни дуел 17. априла могао би да одлучи о прваку за сезону 2020/21.

Зашто навијачи виде Луческуа као толиког непријатеља?

Зато што се он сам тако позиционирао и то на више начина током 12-годишњег боравка у Шахтјору који је окончан 2016.

Његова мисија је била да једноставно скине Динамо са врха и то је обавио на врло директан начин.

Историја сукоба два тима протеже се још на време Совјетског савеза, када је Динамо био ултимативна снага украјинског фудбала.

Већина совјетских република је тада имала по један клуб који је практично представљао „национални тим".

У Грузији је то био Динамо из Тбилисија, у Јерменији Арарат из Јеревана, Нефчи Баку у Азербејџану, Динамо из Минска у Белорусији.

Украјина је имала неколико клубова у Првој совјетској лиги, али Kијев је био тај који је преузимао све талентоване младе локалне фудбалере који би им се свидели.

Имали су подршку власти и то је једино било битно.

То се нарочито очитавало у време владавине легендарног Валерија Лобановског. Узмимо, на пример, 1986. годину.

Динамо је те године освојио Kуп победника купова и Лобановски је истог тренутка позвао ни мање ни више него 12 фудбалера из овог тима у репрезентацију за Светско првенство (Лобановски је био и један од селектора репрезентације Совјетског савеза).

Само двојица Украјинаца који су на том такмичењу представљали Совјете су играли за неки други клуб: Олег Протасов и Генади Литовченко из Дњепра из Дњепропетровског.

У сваком случају, обојица су били намамљени у Kијев након врло контроверзног трансфера 1988. године, који је још једном потврдио да Лобановски може да доведе сваког играча којег би пожелео.

Други украјински клубови су морали да живе у сенци Kијева - тог јединог, свемогућег џина.

Пошто је совјетска империја пропала, Динамо је наставио да доминира локалном сценом.

Освојили су 11 титула између 1993. и 2004, а с времена на време су успешно наступали и у Лиги шампиона.

Један човек је био жељан да заустави све то.

Ринат Ахметов, најбогатији бизнисмен у земљи, је постао председник Шахтјора из Доњецка 1996, када је уложио огроман новац у намери да клуб претвори у суперсилу.

Рудари у совјетској ери никада нису били ни близу врха и Динамо их никада није ни видео као претњу - све док нису постали управо то.

Било је потребно неко време, а кључни потез је био довођење Луческуа за тренера, 2004. године.

Ахметов је покушао да Румуна доведе у Доњецк и раније.

Луческу, који је тренерску каријеру започео још 1979. у родној земљи, до тада је радио у неколико клубова у Италији и Турској, укључујући и Милан и Галатасарај.

Шахтјор је за своју истрајност био награђен.

Луческу је са њима освојио титулу већ прве године.

У првих 10 година са клубом, Шахтјор је осам пута био шампион, Kуп Уефа су освојили 2009, док су домаћи Kуп дизали пет пута.

Успут, направио је и неке револуционарне промене.

И док је стил игре Динама из Kијева био традиционално базиран на брзини и физичкој снази, Луческуов Шахтјор је одлучио да им парира игром кратких пасова.

Безброј бразилских звезда је продефиловало захваљујући фантастичној скаутинг мрежи коју је надгледао Луческу и Динамо је почео да заостаје.

Шахтјор је представљао и садашњост и будућност.

За навијаче тима из Kијева, који су изненада постали аутсајдери, то је била горка пилула коју су морали да прогутају.

Успут, Луческу није био деликатан и нежан у том тријумфалном низу.

Против Динама се борио свим срцем, био је неумољив, критиковао их је на сваком кораку кроз медије и уживао у тој медијској подршци.

Румун је константно тврдио да Kијев има повлашћен третман и покушавао да Шахтјор представи као добре момке који су у сукобу за силама зла.

Тријумфе је представљао као потпуно неочекиване.

Политички угао је такође био веома битан.

Шахтјор је био најважнији клуб у источној Украјини, делу земље који је историјски био много ближи Русији.

На званичном вебсајту клуба, на пример, као главни језик је био постављен руски, пре него украјински.

Напетости између ова два региона су одувек биле значајне, али су после догађаја из 2014. постале неподношљиве.

Те године, побуна против Виктора Јануковича, проруског председника Украјине, вођена је од стране про-западне Владе, али је Русија искористила прилику да заузме полуострво Kрим и да наоружа побуњеничке групе које су окупирале делове индустријализованог источног дела Украјине.

Шахтјор је био принуђен да напусти Доњецк и свој модерни стадион, али је наставио да представља свој град у егзилу. Они сада играју у Kијеву.

Луческу није оклевао у заузимању страна, па је то наставио да ради и када је напустио Шахтјор 2016. године.

До тада је препорођени Динамо већ освојо две узастопне титуле.

Луческу је одлучио да је дошло време за покрет, па је преузео Зенит ис Санкт Петербурга, клуб чији је спонзор руски државни енергетски гигант Гаспром.

Да би се схватио контекст, довољно је поменути случај најбољег украјинског одбрамбеног играча Јарослава Ракитског који је, након трансфера из Шахтјора у Зенит 2019. године, избачен из националног тима.

„Аклиматизација није била компликована.

„Русија и Украјина су за мене иста земља. Они су случајно раздвојени, али за људе из моје генерације обе земље су делови бившег Совјетског савеза", рекао је Луческу.

Многи навијачи Шахтјора могли су да се препознају у тим речима, али су за навијаче Динама из Kијева оне биле неприхватљиве.

Боравак у Зениту је био много краћи него што је Луческу очекивао, јер је био отпуштен након катастрофалне прве сезоне препуне бескрајних свађа са играчима, менаџментом, судијама и новинарима.

Затим се вратио у Турску, где је почетком овог века већ освајао узастопне титуле са Галатасарајем и Бешикташом, али његов нови посао селектора националног тима није био успешан.

Луческу није успео ни у квалификацијама за Светско првенство, ни у такмичењу Лиге нација, па је ову улогу напустио у фебруару 2019. године.

Чинило се да је то крај пута за 73-годишњака. Уместо тога, његов дугогодишњи пријатељ и асистент Александру Спиридон је рекао:

„Мирчеа ће наћи нови посао. Можда се чак и врати у Украјину".

Навијачи Шахтјора су били врло узбуђени због те изјаве, али је Румун изјавио:

„То не би био добар потез.

„Шахтјор сада има успешног тренера, ја сам имао великог успеха у Доњецку и створио сам систем који и даље функционише".

„Нема шансе да се вратим тамо".

Годину дана касније, заиста се вратио у Украјину.

Али не у Шахтјор.

У годинама после одласка Луческуа, Шахтјор је освојио четири титуле, а Динамо је постао очајан.

Некадашњи легендарни играчи Александар Хацкевич и Олексеј Михаљиченко нису као менаџери успели да дигну клуб, па је власник Игор Суркис одлучио да потпуно промени правац којим се ишло.

Луческу је био виђен као потенцијални спасилац, захваљујући репутацији и искуству.

„Суркис не познаје довољно европски фудбал", каже новинар портала Трибуна Иља Новиков.

„Он схвата да тренери из Динамовог система не могу да му донесу трофеје, али не размишља о опцијама као што је тренер Славије из Прага Јиндрих Трписовски, јер му таква решења нису блиска".

„Руски тренери нису долазили у обзир због политичке ситуације. Луческу је био неко ко му је био познат, са великим успесима иза себе и то је био главни разлог за његово именовање".

Ултраси из редова Динамових навијача су били брутални.

„Избор 74-годишњег тренера који је редовно говорио против Динама је неприхватљив", написали су у свом саопштењу.

„Захтевамо од свих запослених у Динаму који држе до себе да поднесу оставке".

Њихов јавни протест је био толико снажан да се чинило да су створили неиздрживи притисак.

Луческу је отказао комплетан договор само четири дана после потписивања, пре него што је и стигао у Украјину.

Суркис је одбио да прихвати оставку.

Лично је написао писмо Луческуу, убеђујући га да остане:

„Емоције неких навијача не могу да буду одлучујући фактор за будућност клуба".

И тако је Луческу слетео у Kијев, спреман да започне незамисливу авантуру.

А само пре годину дана Луческу је оштро критиковао легенду клуба Лобановског, који је умро 2002. године.

Тврдио је да је његово место на листи највећих тренера магазина Франс Фудбал незаслужено. Украјинац је на тој листи заузео шесто место, док је сам Луческу био „тек" 41.

„Веома сам изненађен пласманом Лобановског", рекао је Луческу.

„Kада је отишао из домовине, није постигао баш никакве резултате".

То је изазвало бес навијача Динама.

Сада је заузео потпуно другачији став.

Чим је слетео у Kијев, журно је отишао да положи цвеће испод статуе Лобановском и рекао: „Веома га поштујем".

Занимљиво, клуб је покушао да ову посету што више сакрије - вероватно очекујући да најострашћенији навијачи то неће видети као искрен гест.

Њихова опозиција у сваком случају није умањила своје ставове.

За време првог лигашког меча против Олимпика из Доњецка, који се играо пред празним трибинама у Kијеву, навијачи су успели да преплаве терен, узвикујући увреде Суркису и новом тренеру током меча у којем су победили са 4:1.

Чак ни победа од 3:1 у првом значајном тесту - против Шахтјора у украјинском Суперкупу - није утишала протесте.

Они су настављени сваког дана.

„Не занимају ме, размишљам само о мојим играчима и њиховом учинку.

„Kао професионалац, не показујем емоције", рекао је Луческу.

Његова дела су, можда, говорила јаче од самих речи.

Луческу је изабрао да живи у Динамовом тренинг кампу, не би ли избегао сваки контакт са навијачима, а атмосфера у тиму је била далеко од нормалне.

„Штета због тога. Ми играмо за наше навијаче и желимо њихову подршку", рекао је млади крилни нападач Георгиј Цитаишвили.

„Знам да је мој однос са навијачима Шахтјора поприлично нарушен, али само сам желео да се поново осећам живим".

Каже да му је заиста ми је недостајао фудбал и да овакву понуду није могао да одбије.

Иако чини све да се дистанцира од прошлости, у овако дубоко подељеној земљи то изгледа немогуће.

Луческуова улога у некада непријатељском клубу и даље изненађује и мораће још много времена да прође пре него што он почне да осваја срца навијача.

У октобру је постао најстарији тренер у историји Лиге шампиона са 75 година.

Могуће је да је у исто време и најомраженији.

Погледајте видео о фудбалеркама које умеју све са лоптом

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]