„Било ме је срамота униформе": Како је белоруски полицајац после насиља на протестима побегао из земље

Андреј Остапович је био амбициозни млади инспектор у Белорусији пре него што су, после овогодишњих оспорених председничких избора, избили протести. Ужаснут батинањем и мучењем демонстраната у притвору - отишао је из земље и није једини.

Седећи на клупи у једном варшавском парку на јесењем сунцу, Андреј Остапович је замишљен.

Није свестан парова који пролазе поред њега, тинејџера који се смеју и баке и унука који хране патке неколико метара од њега.

Са наглашеним јагодицама и маслинасто зеленим очима, за овог 27-годишњака могло би се помислити да је фотомодел који носи италијанску трикотажу или промовише скупи бренд лосиона после бријања.

Али Андреј је полицајац у бекству.

Строго гледано, Андреј више не бежи - осећа се релативно безбедно у Пољској - али кад је овог лета одлучио да напусти посао детектива у белоруској престоници Минску, схватио је да ће морати одмах да напусти земљу или да ризикује да буде ухапшен.

„Носио сам полицијску униформу последњих 10 година", каже он.

„Али после августовских избора, сматрао сам да више није безбедно обући је због онога што људи мисле о полицији. Било ме је срамота властите униформе."

Одраставши у области Гродно, близу пољске границе, Андрејева храброст и проницљивост први пут су примећени кад је са 15 година спасао млађег дечака од дављења у језеру.

Локални ватрогасци и болничари били су толико импресионирани његовим спасавањем да су му предложили да се запосли код њих кад заврши школу.

Али Андреј је имао друге планове. После пет година проведених у академији повезаној са Министарством унутрашњих послова, где је студирао право и форензику, квалификовао се за инспектора.

Почео је са истрагом немара у здравству а само три месеца после дипломирања изградио је име ухвативши озлоглашеног педофила.

Убрзо је прешао на неке од најсложенијих случајева убистава у земљи.

„Посао је био заиста узбудљив", каже ми он, потегавши снажно дим из цигарете.

„Било је занимљивих случајева у којима су осумњичени испали неухватљиви и било је страшно узбудљиво кад бисте успели да их надмудрите - као да сте добили партију шаха."

Он каже да је било мало политичког уплитања у његов посао као вишег инспектора, али како су се приближили избори, почело је да га мучи хапшење председничких кандидата - банкара Виктора Бабарика и блогера Сергеја Тихановског - под неубедљивим изговорима.

Званичници резултати после председничких избора од 9. августа прогласили су убедљиву победу Александра Лукашенка и подарили му шести мандат на том положају.

Међутим, многи у Белорусији и изван ње били су сигурни да је гласање било намештено.

Људи су изашли на улице у до тада невиђеним бројевима захтевајући оставку бившег шефа пољопривредне задруге који је земљом владао последњих 26 година.

Андреј је ишао на митинге после посла да би видео шта се тамо дешава. Морао је да трчи у заклон са осталима док је полиција испаљивала гумене метке и шок бомбе у масу.

Оно што је видео рођеним очима - и на снимцима постављеним на интернету - згрозило га је.

И тако је, иако је волео свој посао, написао текст оставке на пет страна, детаљно побројавши све повреде закона којима је присуствовао, навевши да су полицајци за разбијање демонстрација „били једини који су изазивали насиље" и устврдивши да су извршавали „криминална наређења".

Савршено свестан да би и сам могао да буде ухапшен, побегао је преко границе у Русију.

Врло брзо су се припадници руске обавештајне службе ФСБ појавили у његовом хотелу у граду Пскову.

„На руке су ми ставили лисице а преко главе скијашку масу прекривену црном тканином", каже Андреј.

„Потом су закачили кравље звонце за лисице - било је страшно тешко, више од 30 килограма метала. Помислио сам ако ме сад убаце у језеро са тим тегом нећу моћи да пливам. Кад ништа не видите, немате појма шта се дешава."

Агенти ФСБ-а, који се нису представили, возили су га четири сата до белоруске границе.

Потом су се зауставили, извукли Андреја из кола и скинули му маску и лисице.

„ФСБ су покушали да се понашају као да немају никакве везе са мојим хапшењем", каже он.

„Вратили су ми моје ствари и рекли ми да наставим да ходам даље путем. Видео сам како ми прилазе неки белоруски агенти КГБ-а, тако да се нисам задржавао, одмах сам потрчао у шуму", каже Андреј.

„Јурили су за мном, али ме нису стигли, па сам успео да побегнем."

Имајући на себи само фармерке, патике и мајицу кратких рукава, Андреј је потражио уточиште у густој боровој и брезиној шуми, око језера и у дивљој мочвари.

Одмах је бацио своја три мобилна телефона, да би избегао да га лоцирају преко њих. Није имао хране сем пар чоколадица и флашицу воде.

Једном је упао у мочвару до струка и није могао да помери ноге. Срећом, успео је да се дочепа дебеле трске, али је морао да уложи сву снагу да би се извукао напоље.

Потом је имао блиски сусрет са дивљом свињом - „огромна звер са кљовама", каже он.

„Успео сам да је заслепим батеријском лампом и она је побегла, али било је застрашујуће бити сам усред ноћи у шуми."

Након 10 дана лутања у круг не знајући где се налази, Андреј је на крају успео да стигне до Пољске, где је затражио азил.

Према речима Евгенија Јушкевича, бившег белоруског вишег полицијског инспектора који сада живи у Литванији, оставку је дало најмање 350 мушкараца и жена из полиције и других тела за очување реда и закона.

Заједно са активистима који су помагали да се болнице опскрбе храном и заштитном опремом кад је пандемија Ковида први пут избила у пролеће, он је покренуо програм помоћи за људе у Андрејевој ситуацији.

Бисло, скраћеница од „белоруска солидарност", нуди финансијску и правну помоћ запосленима у полицији и другим државним службама који су напустили посао из протеста против државног насиља и изборне крађе.

Микита Микадо, који је основао софтверску компанију у Минску по имену Панда Док, а касније се преселио у Силицијумску долину, осмислио је сличну иницијативу.

Његов пројекат, ProtectBelarus.org, нуди обуку у технолошкој индустрији за белоруске полицајце који су одбили да нападну демонстранте.

„Позивам припаднике белоруских снага безбедности", написао је овај технолошки предузетник на свом Инстаграм налогу, „уколико желите да будете на страни добра, али вам финансије то не дозвољавају, пишите — ја ћу вам помоћи."

Убрзо након тога, сајт је саопштио да је добио 594 пријаве од полицијских службеника.

Поред тога што нуди бившим полицајцима путеве до нових каријера, Микадо је рекао да ће им помоћи и у отплати кредита.

Белоруски полицајци су ефективно „задужени запослени", зато што буду исплаћени унапред на почетку свог уговора, тако да кад га раскину они су аутоматски дужни држави.

Андреј, међутим, који је исплатио државу без Микадове помоћи, не планира да се обучи за неки други посао зато што планира да се врати кући што је пре могуће.

Он је у контакту с опозиционом лидерком у изгнанству Светланом Тихановскајом - женом коју многи Белоруси сматрају легитимном председницом - и нада се да ће јој једног дана помоћи да оконча културу насиља у белоруским снагама реда и закона.

Реакција на протесте била је само најекстремнији пример склоности ка насиљу који је одувек постојао, каже он.

„Мислим да је то нека врста инстинкта крда", каже он.

„У полицијским службама постоје одводи за отицање крви - под уме да се натопи крвљу. И тако они место близу одвода зову Зид плача.

„Не знам да ли мисле да је све то смешно или не, али након што би радили језиве ствари људима, поседели би са другарима, ћаскали и смејали се… мени је то изгледало као чист садизам. Знам да су уживали у томе, у свом том узбуђењу и адреналину."

Он додаје да су многи припадници полиције и специјалних снага потписали документе који их ослобађају одговорности за њихова дела, јер они наводно штите државу у време кризе.

Према групама за заштиту људских права, до данас је ухапшено више од 19.000 људи, хиљаде су премлаћене, а неки језиво мучени у полицијским станицама и притворским центрима.

Замолила сам портпаролку белоруског министарства унутрашњих послова Олгу Чемоданову да прокоментарише ове бројке и оптужбе за злостављање.

Одговорила је да још није у ситуацији да може да коментарише.

Неки из опозиције верују да је један од начина да се одузме моћ безбедносним службама да их именују и посраме појединачно, или физички скидајући фантомке с њихових лица - или, још контроверзније, постављајући на друштвене мреже било које њихове фотографије које могу да нађу.

Често се објављују и њихова имена, адресе и телефонски бројеви.

„Једна од најбољих тактика против полиције и Омона није отворени рат, борба на улицама", каже Степан Светлов, 22-годишњи оснивач канала на друштвеној апликацији за слање порука Телеграм који је помогао у координацији белоруских протеста.

„Уместо тога ми водимо информациони рат. Морамо да вршимо психолошки притисак на њих и њихове породице јер то има ефекта."

Светловљев канал се зове Некста, што значи „неко", и седећи у својој малој канцеларији у Варшави он ми каже да добија податке о тим полицајцима од узбуњивача или „сајбер-партизана" унутар министарстава у влади.

Али Андреј Остапович тврди да покушаји да се јавно осрамоте полицајци могу само да појачају њихову решеност да разбију протесте насиљем.

„Они знају да су везани за актуелну владу и ако се она промени, завршиће на суду", каже он.

„Кад грађани почну да вређају полицију за разбијање демонстрација, називајући их 'нехуманима и фашистима', они се налазе под сталним негативним притиском и постају још агресивнији."

Председник Лукашенко изгледа да се слаже с тим.

Иако је наговестио у претходних неколико дана да би могао да се повуче, недавно је упозорио неке руске новинаре да уколико он падне, земља ће пасти заједно с њим, укључујући оне који га штите.

„Момци у Омону, полиција за разбијање демонстрација и многи други, као онај чувар тамо", рекао је показујући на свог телохранитеља.

„За шта су они криви? А опет ће бити самлевени - биће раскомадани - ако мене свргну с власти."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]