Како је Тифусарка Мери оставила за собом траг скандала и смрти

Нико није ни сањао да ће доживети време када су све вести и сваки сајт на свету испуњени чланцима о глобалној здравственој кризи и трци научника да се она победи.

Али ово није први пут да је јавност постала опседнута епидемиологијом.

Био је ту „Шпански грип" из 1918-1920. који је заразио четвртину светске популације и убио између 17 и 50 милиона људи.

Али чак и пре тога била је ту несвакидашња прича о „Тифусарки Мери", младој ирској имигранткињи која је почетком 20. века радила као куварица у Њујорку и за собом оставила траг смрти, скандала и контроверзе.

Ирска куварица са посебним јелом

У неким тренуцима у причи о Мери она делује као жртва а у неким другим као зликовац, али је сасвим сигурно заслужна за то што се у читавом Њујорку и ширем свету причало о епидемиологији у годинама пред Први светски рат.

Мери Мелон је рођена у Кукстауну, у округу Тајрон, 1869. године, али је напустила Ирску још као тинејџерка у потрази за бољим животом у Новом свету.

Године 1900. Мери је била куварица у кућама имућних породица у Њујорку и околини. Прича се да је јело по ком је била посебно позната било сладолед од брескве.

У оно време је негде између један и два милиона Американаца радило у кућним службама, а бити куварица значило је бити газдарица двора.

Управљали сте кухињским особљем, куповали намирнице, а да бисте потврдили статус, за ваше послодавце били сте госпођица Мелон, а не само Мелон.

Смртоносна болест хара Њујорком

Мери Мелон је радила у луксузнијим деловима Менхетна, али ствари нису ишле тако добро као што је изгледало.

Између 1900. и 1907. године кувала је у домовима седам породица - последњој на Авенији Парк - и у свакој од њих људи би се разбољевали и умирали. Она би се сваки пут извукла и нашла посао негде другде.

Њени богати послодавци на местима као што је Ојстер Беј и Пета авенија били су шокирани.

Тифоидна грозница била је смртоносна, али је припадала неком другом свету. Ова болест цветала је у пренасељеним, нехигијенским условима њујоршких сламова, као што су Фајв поинтс, Проспект хил и Хелс кичен.

Породица једне од жртава ангажовала је истраживача Џорџа Сопера и испоставило се да је упорни Сопер постао Мерин заклети непријатељ - иако га је она, кад ју је први пут нашао, отерала из кухиње виљушком за месо.

И то је био део проблема са Мери.

Могуће је разумети њено одбијање да поверује да би могла да преноси болест од које сама никад није боловала. Али Сопер ју је правилно идентификовао као асимптоматичног носиоца тифоидне грознице.

Она никад није оболела од ове болести, али неће престати да је преноси другима.

Не изненађује што Мери Мелон никако није могла то да схвати. Али њујоршке власти биле су очајне и 1907. године Мери је била издвојена у изолациону установу на острву Норт Бордер на реци изван Њујорка.

Шта је тифоидна грозница?

Острво Норт Бордер ових дана је ненасељено станиште за птице - налази се на Ист Риверу близу Бронкса.

Крајем 19. века изграђено је да би се ту сместиле жртве великих богиња и на крају добило задатак да се у изолацији ту држи свако ко болује од болести која завређује карантин.

Лечење може да изгледа брутално по савременим стандардима, али пре него што су направљени антибиотици није било другог начина да се зауставе сличне болести. Повеља ширег Њујорка давала је здравственим властима овлашћење да болесне сместе у изолацију.

Мери Мелон је практично држана у самици. Она је планирала да тужи државу и поручила адвокату да није фер опходити се према њој као према некаквој изопштеници кад није урадила ништа лоше.

„Делује невероватно", рекла је она, „да у једној хришћанској заједници беспомоћна жена може да прође овако као ја."

Мери се изборила за слободу у замену за обећање да никад више неће радити као куварица.

Како се новински магнат Херст заузео за Мерин случај

За њен случај заузео се новински магнат Вилијам Рандолф Херст, за ког се причало да је захтевао да сваки чланак у његовим новинама натера читаоца да поскочи са столице и узвикне: „Благи Боже!"

Херст је био изузетно утицајан издавач и њена прича је први пут испричана у целости 20. јуна 1909. године у његовом листу Њујорк америкен.

Херстова подршка била је нека врста двосеклог мача. Публицитет који јој је донео омогућио је Мери новац да ангажује адвоката.

Херст јој је можда чак платио и судске трошкове, као што се сматра да је радио раније у случајевима који су послужили као добар материјал за вести. С друге стране, чини се да су његови новинари сковали надимак „Тифусарка Мери" који јој је остао до краја живота.

Како је њен живот после слободе постао горак

Покушала је да ради послове нижег статуса као праља, али се на крају вратила кувању под низом лажних имена. Чак је, неопростиво, прихватила посао у болничкој кухињи.

Данас славни траг смрти и болести и даље ју је следио. Немогуће је засигурно знати за колико смрти је била одговорна. Било је најмање три случаја за која се сигурно зна, али крволочнији извештаји сугеришу да их је било чак 50.

Кад су је власти нашле поново 1915. године није било кампање у новинама и никаквог саосећања према њој.

Мери је враћена у изолацију и проживела је у самици 23 године све до смрти 1938. године. Њено наслеђе вероватно је лекција да треба да се слушају медицински савети чак и кад их до краја не разумете.

Али зашто је сладолед од брескве, јело по ком је Мери Мелон била посебно позната, толико важно за њену причу?

Тифоидна бактерија може да живи у хладној храни, али је уништава кување. Да се она посебно дичила питом од јабука можда никад не бисмо чули за Тифусарку Мери.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]