Аполо 13: Техника обраде фотографија омогућила увид у до сада невиђене детаљe живота у летелици погођеној експлозијом

Савремене технике обраде фотографија снимљених у свемирској летелици НАСА Аполо13 пре пола века пружају увид у до сада невиђене детаље из живота посаде.

Пре педесет година, на летелици је дошло до експлозије која је угрозила животе тројице астронаута.

Није ни чудо да постоји занемарљиво мало фотографија са ове мисије, пошто су астронаути били затворени у летелици борећи се да преживе.

Стручњак за фотографију Енди Сандерс успео је да изоштри снимке са 16-милиметарског филма ниског квалитета који су направили астронаути.

Једна од техника коју је Сандерс применио позната је као „стакинг" (stacking), а подразумева слагање фрејмова један на други, како би се добило више детаља на фотографији.

Тим НАСА астронаута мисије Аполо 13 - Џин Ловел, Џек Свајгерт и Фред Хејз - били су трећа америчка посада која је требало да слети на Месец.

На путу до Месеца, због експлозије у сервисном модулу летелице, део кисеоника исцурио је у свемир.

Астронаут Џек Свајгер пријавио је експлозију изговоривши легендарну реченицу која се често погрешно цитира: „Океј, Хјустоне, имамо проблем".

Део свемирске летелице намењен за повратак астронаута кроз Земљину атмосферу након мисије, командни модул (ЦМ), морао је да буде угашен како би остао сачуван за повратак.

Посада је морала да користи лунарни модул (ЛМ) - такође познат као и модул за слетање и „чамац за спасавање".

Системи за одржавање живота на модулу за слетање били су предвиђени за живот двојице астронаута током два дана на површини Месеца.

Стручњаци из НАСА свемирског центра Џонсон у Хјустону, у америчкој држави Тексас, морали су да смисле како да прошире капацитет модула, да би омогућили преживљавање тројице чланова посаде током четири дана.

Ловел, Свајгерт и Хејз су летели око Месеца и назад до Земље у хладном, влажном модулу, са ограниченом количином воде за пиће.

Срећом, импровизовани покушај повратка је успео, а тројица астронаута су безбедно слетела у Тихи океан.

Упркос тешкој ситуацији, посада је фотографисала живот на летелици 16-милиметарском камером. По данашњим стандардима, ови снимци су лошег квалитета.

Сандерс је побољшао квалитет тих снимака, откривајући нове детаље борбе чланова посаде да преживе на оштећеном свемирском броду.

На фотографијама из лунарног модула познатог као „чамац за спасавање" видимо покушај капетана Џима Ловела да опусти ситуацију пуштaњем музике са касетофона, док пилот командног модула Џек Свајгерт дрема у остави.

На следећој фотографији, коју је Сандерс назвао „Срећна посада", Ловел и Свајгерт снимљени су очигледно добро расположени.

„Невероватно је у вези са фотографијама колико смирено изгледају чланови посаде, с обзиром на озбиљност ситуације, услове и тешке задатке који су пред њима", каже Сандерс за ББЦ.

„Због тога се стиче утисак који вероватно не одговара стварним осећањима астронаута у том тренутку, јер знамо да је посада није била сигурна да ће се вратити кући".

На једној фотографији се види како чланови посаде једу. Смрзнута храна у праху била је предвиђена за растварање у топлој води, а астронаути су имали само хладну.

Ловел је касније открио да је у данима после несреће мало јео, па је изгубио шест килограма.

Фотографија замраченог, искљученог командног модула направљена је слагањем фрејмова фотографија које је Фред Хејз усликао када је отишао да провери стање у овом делу летелице пре него што се посада упустила у ризични подухват повратка у Земљину атмосферу.

У интервјуу који је Хејз дао за нови документарни филм НАСА „Аполо 13: Безбедно враћени кући", Хејз се присећа да је у командном модулу била велика влага.

Астронаути су морали да бришу командне табле пешкиром, због бојазни да би вода могла да проузрокује кратак спој, па и пожар - што би био погубан сценарио.

За разумевање технике обраде фотографија важна су два момента: сигнал - делови слике које је пожељно задржати - и шум - нежељени делови слике.

Сандерс је почео слажући различите фрејмове истог кадра на други.

„Све се врти око тога што стакинг унапређује релацију сигнал-шум", објашњава Сандерс.

Он додаје да, „како је шум у кадру заиста случајан, слагање фрејмова један на други и сенчање сваког пиксела помаже да се шум пронађе и смањи, а да се сигнал задржи (сигнал остаје у свим кадровима)".

„На тај начин појачавамо детаље слике, као и њен квалитет, па више почиње да личи на праву фотографију".

Пошто је имао слике људи у покрету, Сандерс је морао накнадно да усклађује различите делове фотографије, да би на крају све то објединио у финалну фотографију.

Комбиноване слике имају више од 20 делова спојених у једно, при чему се сваки део састоји од чак и до 75 засебно обрађених фрејмова, и дају до сада невиђено детаљан у увид у живот посаде свемирске летелице.

Сандерс је затим додатно обрадио фотографије користећи комерцијални софтвер; подесио је контраст, урадио корекцију боја и уклонио неке ефекте попут рибљег ока, које је произвео широкоугаони објектив потребан за снимање фотографија у простору тако тесном као што је летелица.

Више рестаурираних слика са Аполо мисија, укључујући и оне са Аполо 13, можете видети на Твитер профилу Ендија Сандерса.

Пратите Пола на Твитеру

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]