Иран: Путовање авионом који је покренуо револуцију

Ајатолах Рухола Хомеини седео је у првој класи Боинга 747 и гледао кроз прозор земљу коју је морао да напусти 15 година раније.

Камерман и ја смо стајали изнад њега и питао сам га како се осећа сада када је дошао крај његовом изгнанству. Није било одговора.

Један амерички колега је поновио питање. „Ништа не осећам", одговорио је Хомеини.

Присталице шаха Мохамада Резе Пахлавија, који је неколико дана раније био приморан да напусти земљу, биле су шокиране одсуством било каквих емоција.

Оно што је Хомеини мислио је да је његов повратак није ствар људских емоција, већ да је једино важна божија воља.

Када сам га, месец дана пре тога, интервјуисао у месту Нофл л'Шато недалеко од Париза где се налазио у изгнанству, Хомеини је деловао неумољиво и одлучно.

„Уништићемо монархију", уверавао ме је. „Мораћемо да променимо одређене аспекте свакодневног живота који су присутни у данашњем Ирану на чијем челу се налази корумпирана влада... Алкохолна пића биће забрањена".

„Непријатељски смо настројени према страним владама које су наметнуле шаха Ирану"

Ствари су исте, чак и данас.

У почетку је деловало немогуће да Исламска република потраје, али она постоји већ 40 година.

Милиони Иранаца изнова и изнова на изборима гласају за кандидате који, иако су пажљиво пробрани, представљају либералне и конзервативне трендове у политици. А већину углавном добијају либерални кандидати.

Али онда када дођу на власт, схватају да не могу ништа да промене.

Према одредбама иранског устава, конзервативне снаге - свештенство, Револуционарна гарда и сличне групе - имају контролни механизам, без обзира ко победи на изборима.

Врховни вођа је изнад председника који се бира на изборима, а конзервативци су спремни да се боре за задрже моћ.

Одмах након председничких избора 2009. године, конзервативни политичар Махмуд Ахмадинеџад проглашен је за победника иако је либерални кандидат, Мир Хосеин Мусави, вероватно добио већину гласова.

Уследиле су демонстрације које су трајале данима и у једном тренутку је деловало да би могла да избије нова револуција. Али, конзервативне снаге су на бруталан начин ловиле демонстранте по улицама.

Исламска револуција вратила је своју моћ.

Више од 90 одсто иранских муслимана су шиити, а свргавање шаха у револуцији 1979. године шокирало је и продрмало исламски свет.

У Либану и неким заливским земљама шиити су престали да се мире са чињеницом да су на дну политичке и друштвене лествице и почели су да захтевају већа права.

Сунити у региону су били веома забринути, али и на неки начин фасцинирани тиме што је са власти збачен лидер који је имао подршку Запада.

Американци су били понижени и до данас то памте сви на Блиском истоку.

Од 1980. до 1988. године Иран је био у рату са Ираком и био је концентрисан на борбу за опстанак.

Али, после 2003. године када су Американци напали Ирак и скинули са власти сунитску мањину, ирачка шиитска већина почела је да доминира уз велику подршку Ирана.

Иран је постао регионална суперсила - захваљујући америчком председнику Џорџу Бушу.

Тешко да је иронија могла да буде већа.

Данас, Израел и администрација америчког председника Доналда Трампа виде Иран као главну претњу.

Велика Британија и Европска унија ствари виде другачије.

Оне прихватају чињеницу да је Иран тежак преговарач који воли да се супротставља, али сматрају да је ова земља и даље спремна да прати одредбе нуклеарног споразума који је постигао са бившим председником Бараком Обамом.

Данашњи Иран је знатно либералнији него што то мисле многи странци.

Правила о облачењу за жене се понекад спроводе на силу, али Исламска република никада није ограничавала њихова права на начин на који то редовно ради Саудијска Арабија.

Иранске жене имају своје бизнисе, могу да поседују некретнине, да возе и играју значајну улогу у политичком животу.

Актуелна влада је вероватно најлибералнија од револуције.

Иако Ајатолах Хомеини вероватно не би одобрио, овакав приступ је претходних година помогао да се сачува Исламска република.

Још од 1986. године, када ми је први пут после револуције било дозвољено да се вратим у Иран, тражио сам најбољи начин да изразим шта осећам о новом Ирану - он је стабилан, али не и постојан.

То је и даље случај.

Људи су и даље веома љути због степена корупције, али не толико као што је било за време шаха.

Ситуација у Ирану је углавном опуштена, али зато што не постоји озбиљна претња за систем. Ипак, тешко да то чудно балансирање између либералне владе, која је добила велику подршку на изборима и одлучног конзервативног језгра, може да потраје вечно.

Бес који је Хомеини, онако безосећајан и осветољубив, донео са собом из изгнанства у оном Боингу 747, је ослабио, али је и даље ту.

И док не дође до неког суштинског компромиса између либерала и конзервативаца око тога како би требало да изгледа Иран, Хомеинијева револуција ће увек изгледати као недовршена.