Траума, граница, зид, азил: Агонија због америчког сна
- Аутор, Хуго Бачега
- Функција, ББЦ
Јачи ветар одувао је део зида на америчко-мексичкој граници који је подигла администрација председника САД Доналда Трампа. Ни јаки ветрови ни челичне конструкције на граници неће поколебати хиљаде миграната из Централне Америке да наставе да покушају да ту границу и пређу. Међутим, прелазак у Америку би био само први корак у непредвидљивом и често трауматичном процесу добијања азила.
Једног хладног јутра, Рогерио Балтазар и његова породица стигли су у град Хуарез у северном Мексику, носећи само два школска ранца у која су спаковали неколико ствари које сада представљају сву њихову имовину - лагану одећу која их неће богзна колико угрејати и документе којима, што је, очигледно, од много веће важности, доказују да су људи за које се издају.
Две недеље раније напустили су своје сеоце у руралном делу Гватемале, стављајући све на коцку током опасног путовања аутобусом, а понекад и пешке, и очито нису били припремљени за временске услове и остало што су затекли овде.
Рогерио, тридесетогодишњи вођа те четворке, био је уморан, желео је да се истушира и требао му је бољи капут. Али то је могло да сачека.
Најважније је било наставити с путовањем последњи пут, прећи мост преко реке Рио гранде, који је био тако близу, и коначно доспети у Америку. Планирао је да тамо тражи азил и са Кристином, двадесетогодишњом супругом, и двојицом синова, старих две и четири године, добије другу животну шансу.
Није знао ни реч енглеског - заправо, једва да је читао на шпанском - као ни име ниједног града у земљи у коју је очајнички желео да оде. Али „Si Dios guiere", (уз божју вољу), све је, неким чудом, требало да иде њима у прилог. „То је сан", тврдио је он, „за моју породицу, за моје синове". Прешли су дуг пут и ништа није могло да их заустави. Ипак, њих четворо неће нигде отићи.
На граници је ситуација била толико неизвесна да је особље Касе дел мигранте, прихватилишта у Хуарезу које води католичка црква, сваког јутра претраживало регионалне новине у потрази за извештајима о имиграцији.
Оне најрелевантније би качили на велики мурал у ужурбаној пријавници, одмах поред плаката, урамљених и фиксираних на зид, на којима се објашњавају основа права тражилаца азила.
Док су Балтазарови путовали кроз Мексико, речено им је да тамо могу да предахну на сигурном, добију конкретан оброк и поуздане информације. Непрекидна река људи који марширају ка северу почела је редовно да користи Хуарез, тај прашњави град насупрот Ел Паса, у Тексасу - и да нервира његове грађане, што је чест узрок невоља.
Мост Санта Фе је опет затворен, пише на насловници „Ел Диарија", локалних дневних новина, које не могу да се нађу у прихватилишту. Сваки дан доноси нешто ново.
Трампова администрација - која покушава да одговори хиљадама миграната из Централне Америке доспелих на границу са Калифорнијом - већ неко време тврди да је систем преоптерећен и да службеници нису у стању да обраде све захтеве.
Због тога је ограничила број тражилаца азила којима је допуштен улазак у земљу, одбијајући при том многе. (Неки активисти, међутим, демантују то, тврдећи да је посреди фабрикована криза.)
Балтазар је, без паметног телефона и преносивог радија, деловао изгубљено. „Не знам ништа о Трампу", тврдио је мирно. „Не знам шта мисли, не знам ништа." Пошто им је забрањено да подижу камп поред граничног прелаза, мигрантима су радници Црвеног крста поделили бројеве који означавају њихово место у реду и рекли им да чекају.
Било је то фрустрирајуће, рекао је Балтазар, који је носио свој број, 540, исписан фломасером, на десној подлактици. Радници Касе дел мигранте изјавили су да је тај процес током Обаминих година понекад био невероватно спор, али да људи нису систематски спречавани да пређу границу.
Било је мало вероватно да ће његов наредни корак у тражењу азила бити ишта лакши. Као и сви остали, мораће да докаже да се плаши малтретирања или мучења, што је процедура позната као оправдани страх. Они који не разумеју Енглески зависе од преводиоца, којих често тамо уопште нема. Помоћ тада стиже преко телефонске слушалице.
Подносиоци захтева, у међувремену, остају задржани - очекује се да породице остану на окупу - све док не стигне одговор, углавном у року од две недеље. Између октобра 2016. и септембра 2017. 75% од 79.710 тестирања било је позитивно.
Захтеви који су проглашени оправданима тада се прослеђују судовима који поступају у имиграционим стварима. У теорији, тражиоци азила бивају ослобођени и дозвољава им се да привремено обитавају у САД, при чему често носе електронске наногице.
Али дешавало се и да су људе задржавали дуже од тога, понекад у лошим условима, што је у многим случајевима доприносило развоју менталних и физичких проблема. (Трампова администрација жели да људи на одлуку чекају у Мексику, а не у САД.)
Потом следи дугогодишње чекање. До марта 2018. они који су добили азил чекали су, у просеку, више од 1.000 дана док је 318.624 случајева чекало на одлуку. Неки адвокати тврде да је посреди систем очито смишљен да наведе људе да одустану. Ако оправдани страх није прихвађен, мигрантима се наређује да оду, али им је омогућена компликована ревизија случаја пре депортације.
Балтазар нема појма када ће доћи на ред. Пошто је морао да остане у прихватилишту, проводио је ноћи са више од 200 мушкараца и жена, свих узраста, који су стигли пре њега са истим циљем. Плашио се да ће проћи дани, ако не и недеље, пре него што не прозову његов број.
Балтазар је рекао да су га, 2015 године, док је ноћу ходао пустом улицом свог сиромашног села у Гватемали, напала петорица маскираних мушкараца ножем, одсекавши му мали део врха десног уха. Нису му ништа отели - рекао је да ионако није имао ништа што би могли да опљачкају - и до данашњег дана не зна ништа о починиоцима и њиховим мотивима.
Мушкарци су зачас нестали у мраку и Балтазар у близини није затекао никог ко би могао да му помогне. Крварећи, отрчао је кући, где је његова жена импровизованим методама третирала рану. Напослетку се залечила, али је остао ожиљак који је покушавао да сакрије својом сјајном црном косом.
Балтазар се присећа да је у наредним данима породица морала да остане у кући, плашећи се да би нападачи могли да их траже.
Гватемала је једна од најопаснијих и најсиромашнијих земаља Централне Америке, у којој криминал подстичу банде и организоване групе. Није ни приближно огрезла у насиље као њени суседи из Северног троугла, Хондурас и Ел Салвадор, где есктремно висок број страдалих из године у годину наводи хиљаде становника да напусте те земље.
Али Балтазар није имао избора осим да „seguir adelante", настави даље. Док је његова жена водила бригу о сину јединцу, он је углавном време проводио у потрази за послом. Било каквим послом.
Када је имао среће, нешто би нашао, обично би помагао на градилиштима или плантажама и зарађивао скромни, али преко потребни, гватемалски квецал.
Тар пар, који је заједно од 2013, добио је другог сина 2016, што је само повећало притисак.
„Нисмо имали ништа", казао је он. „Некад једете, некад не једете... Нико не може тако да живи."
Балтазар је рекао да су, онда, прошлог октобра, непознати мушкарци опет покушали да га нападну. Овај пут је рукама заштитио главу и сумњивци су отишли не повредивши га.
Из Хуареза је готово немогуће независно проверити његову верзију догађаја. Тамо се више није осећао безбедно. „Нисам знао шта желе", изјавио је Балтазар. Није било тешко убедити његову жену у то да морају да оду.
„Да сам остао, убили би ме."
У прихватилишту, неких 15 км од моста Пасо дел Норте (или Санта фе) којег су планирали да пређу, Балтазару и осталима из безбедносних разлога није било дозвољено да излазе. Многи су познавали некога - рођака, комшију, пријатељевог пријатеља - ко је успео да уђе у САД, на овај или онај начин.
Оно што је стизало до њих из Америке уливало им је макар неку наду.
За Балтазара, то је био његов брат, који је пре много година прешао границу да се никад не врати - није објаснио како нити каква му је садашња ситуација. У ретким приликама када су пришали преко телефона охрабривао је Балтазара да доведе породицу до границе и тражи азил ако му се ишта буде десило.
Балтазар није био сигуран како све то функционише, али је самоуверено тврдио да ће их примити, практично да је ствар већ сређена. „Кажу да тамо има посла... Желим да моји дечаци имају нешто."
Председник Трамп тврди да је систем угрожен. Раније овог месеца, наложио је забрану за тражиоце азила који су илегално прешли границу, али је прошле недеље федерални судија блокирао ту одлуку, тврдећи да је посреди „екстремно одступање" од дотадашње праксе.
У кампањи пред изборе на пола мандата, Трамп је рекао да хиљаде миграната представљају инвазију и да се међу њима налазе криминалци.
Многи Трампови симпатизери бране оштрију политику којом би се спречили лажни наводи, пошто званичници тврде да велики број захтева заправо подносе економски мигранти, који нису квалификовани за азил.
Када Балтазар није помагао супрузи да забави децу, обично је шетао тремом прихватилишта или се играо празним флашама кока коле, седео би испод стабала са осталим мигрантима, размењивао приче које су листом биле мешавина бескрајне беде и страха потхрањеног растућим криминалом у њиховим земљама. Њему, а вероватно и осталима, то је нудило осећање да су сви, на неки начин, у овоме заједно.
Али је, такође, хранило и његову анксиозност. Посматрао је са посебним интересовањем човека који је дошао данима пре њих, сам, како је Балтазар рекао, и који чак није имао ни број за чекање.
Кад сам посетио Балтазара другог дана и пошто су га прозвали преко звучника у прихватилишту, видео сам његову фрустрацију када су му рекли да је реч само о извештачу који жели да разговара с њим.
Критичари наводе да оштрије мере неће спречити тражиоце азила да се појављују на граници и тврде да би оне, заправо, могле да доведу до тога да већи број људи покуша да пређе границу илегално, уз већи ризик.
Радници у Каси дел мигранте рекли су да су прихватили једну жену и њеног младог сина које су званичници ухватили на граници само неколико дана пре Балтазаровог доласка.
Као и већина миграната, Балтазар, који је био мршав и причао је полако, тихим гласом, био је посвећени хришћанин и веровао је да ће га их Виша сила заштитити. Он и његова жена су преживели „тежак пут" испуњен исцрпљујућим, врелим данима током којих једва да су нешто јели, носећи своје синове који уопште нису знали кроз шта пролазе. Али Бог, рекао је Балтазар: „све зна".
Четири дана након што је стигао у Хуарез, Балтазар је престао да одговара на моје поруке, док ми се на позиве јављала искључиво говорна пошта. Његов број 540 је прозван, како су ми касније потврдили у Каси дел мигранте, много пре него што је очекивао. Нису имали никакве друге информације о њему.
Када смо се први пут срели, рекао је да се не брине за то шта ће му се десити пошто пређе границу.
„Плашим се да ћу морати да се вратим. Ако ме не пусте тамо, покушаћу опет. Никад више нећу живети у свом граду."
.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
