Жена која је посматрала 300 погубљења у Тексасу

У Тексасу је погубљен много већи број људи него у било којој другој савезној држави у САД, а једна жена, запослена у државним органима, својевремено је посматрала неколико стотина погубљења.

Она је са Беном Дирсом је разговарала о томе колико значајно и суштински је то утицало на њу.

Прошло је 18 година откако је Мишел Лајонс гледала како Рики Макгин умире, aли чак и данас је то доводи до суза.

Када то најмање очекује, има визије Макгинове мајке, у одећи за свечане прилике, дланова прислоњених на стакло просторије за погубљења.

Била је обучена веома елегантно да би гледала како јој умире син. Каква журка за испраћај.

Лајонсова је прво као новинар, а затим као портпарол Одељења за кривично правосуђе Тексаса, током 12 година била сведок на сваком погубљењу које је у тој држави извршено.

Од 2000. до 2012. године, Лајонсова је видела како скоро 300 мушкараца и жена умире на лежају за погубљења - насилни животи који се завршавају мирним закључком, а две игле превазилазе штету коју су изазвали.

Први пут је присуствовала погубљењу када је имала 22 године. Након што је видела како Хавијер Круз умире, у свом дневнику је написала: „Уопште ми није сметало. Зар је требало да будем узнемирена?"

Сматрала је да су други више завређивали сажаљење, примера ради двојица стараца које је Круз претукао насмрт чекићем.

„Присуствовање погубљењима било је само део мог посла", каже Лајонсова. Њен ослобађајуће искрени мемоари, на којима смо сарађивали - „Осуђеници на смртну казну: Њихови последњи минути", управо је објављен.

„Била сам присталица смртне казне, сматрала сам је најпримеренијом санкцијом за одређене злочине. А пошто сам била млада и одважна, све је било црно-бело."

„Да сам почела да се бавим тиме како се осећам док гледам погубљења и да сам превише размишљала о томе какве емоције ме обузимају, како бих могла да будем у стању да се изнова враћам у ту собу, сваког следећег месеца и сваке наредне године?"

Од 1924. године, сва погубљења у Тексасу одиграла су се у малом граду Хантсвил на истоку те државе - тамо постоји седам затвора, укључујући Волс јединицу, импозантну викторијанску зграду у којој се налази просторија за извршење смртне казне.

Врховни суд САД је 1972. године укинуо смртну казну као окрутну и превише строгу санкцију, али су само неколико месеци касније, неке савезне државе почеле да мењају статуте да би је поново увеле.

У Тексасу је смртна казна враћена непуне две године касније, а убрзо потом прешло се на смртоносну инјекцију као нови начин погубљења. Чарли Брукс је 1982. године био први осуђеник који је усмрћен употребом игле.

Хантсвил је због криминала постао поштено место и стекао репутацију светске престонице смртне казне. Понеки новинари, углавном из Европе, писали су о осећају свеприсутности смрти у граду, али јасно је да су они дошли са предрасуама и задњим намерама.

Хантсвил је симпатично месташце, окружено прелепом шумом Пајни, усред религиозног и конзервативног Југа. Цркве су на сваком кораку, локално становништво је љубазно.

Да проведете неколико дана у граду, шансе су да не бисте ни сазнали да се ради о месту на ком лош свет иде Богу на истину.

Какогод да замишљате особу која је сведок на погубљењима, Мишел Лајонс се не уклапа у ту замисао.

Уз пива у спортском бару Тајм аут (оној врсти рупе какве виђамо по документарцима о пуцњави у неком малом граду у Америци), причаће вам све у 16 о било којој теми која вам падне на памет.

Интелигентна је и култивисана, а рафалном паљбом доскочица извргава руглу британски стереотип о Американцима који не знају шта је иронија. Ако не дођете припремљени за квалитетну дискусију, покопаће вас.

Међутим, када се дотакне успомена из просторије за извршење смртне казне, дрска самоувереност претвара се у рањивост и није тешко сагледати колико је то искуство узело данак.

У току 2000. године, у Тексасу је извршено 40 погубљења, што је рекордно велики број за појединачну савезну државу за годину дана, а истовремено је скоро једнак број као у целом остатку Америке те године.

Лајонсова је била присутна на 38 од тих 40, као затворски извештач за Хантсвил ајтем. Њена привидна ноншалантност огледала се у равнодушним записима у њеном дневнику, али био је то само начин да се краткорочно носи са тим.

„Данас када гледам белешке са погубљења, јасно ми је да су ми неке ствари сметале. Све стрепње и слутње које сам евентуално имала, гурнула сам у кофер у својој глави, који сам шутнула у угао.

Та одумрлост ме је штитила и омогућавала ми да наставим даље."

Док читате ране записе у Мишелином дневнику, баналности су те које привлаче пажњу. Карл Хајзелбец Џуниор, који је убио једно дете и његову мајку, још увек је носио наочари када је погубљен.

Бети Лу Битс, која је сахрањивала мужеве у башти као да су угинули љубимци, имала је малецна стопала. Томас Мејсон, који је убио мајку и бабу своје супруге, личио је на Мишелиног деду.

„Посматрање последњих тренутака нечијег живота, док им душа напушта тело, никада не постане банално или нормално. Међутим, у Тексасу је погубљено толико криминалаца да је поступак усавршен, а театралност из њега уклоњена."

Ипак, Лајонсова није олако схватала свој посао. А када је 2001. године почела да ради у канцеларији за односе са јавношћу Одељења за кривично правосуђе Тексаса, задужења су је још више оптеретила.

Задатак јој је одједном био да обавештава не само Хантсвил, већ остатак САД и читав свет, о томе шта се дешава у просторији за извршење смртне казне у Тексасу.

Поступак погубљења описује као посматрање особе која тоне у сан, што је представљало велико разочарање за породице неких жртава.

Они су сматрали да „Стара добра варница", тј. електрична столица, у којој је 361 злочинац усмрћен од 1924. до 1964. године, пружа бољи поглед од мање театралне смртоносне инјекције.

Такође је морала да извештава о очајничком преклињању за опроштај, измученим извињењима и бизарним изјавама о невиности, као и о цитатима из Библије или из рок песама, па чак и о понекој шали (Били Хјуз се 2000. године опростио речима: „ако плаћам дуг друштву, следују ми одбитак и рефундација").

Ретко је могла да чује бес, а само једном је чула затвореника како јеца.

Чула би звук осуђениковог последњег даха - кашљања, роптања или кркљања - док средства из инјекције делују и плућа колабирају, истискујући ваздух као из меха.

А након што би затвореник умро, гледала би како поприма љубичасту боју.

Лајонсова је примала писма и имејлове из целог света, од људи који су осуђивали то што учествује у „убиствима које спонзорише држава".

Понекад би одговорила, љутито говорећи тим особама да не забадају нос у то шта се дешава у Тексасу.

„Скоро цео свет изван Америке сматрао је да је чудно што и даље извршавамо погубљења. Новинари из Европе често су користили речи ‚лишење живота' уместо ‚погубљење'. Мислили су да убијамо људе."

Понекад је долазило до циркуса, као на пример када је Гери Грејем погубљен 2000. године и сви светски медији су се сјатили у Хантсвил.

Поред њих су се појавили и Џеси Џексон, Бјанка Џегер, Нови црни пантери носећи калашњикове и чланови Кју Клукс Клана у пуној опреми.

Грејем је опљачкао 13 жртава за мање од недељу дана, од којих је две претукао пиштољем, једној пуцао у врат, а једну ударио аутомобилом који је од ње украо. Поход је завршио киднаповањем, пљачкањем и силовањем своје последње жртве.

Ништа од наведеног није спорно, јер се Грејем изјаснио кривим по тачкама оптужнице, осим што је порекао убиство на почетку свог насилног дивљања. Мишел је сматрала да је било заслужнијих примера за рекламу за покрет против смртне казне.

Међутим, дешавало се и да последњим тренуцима осуђеника присуствује само неколико запослених у затвору и један новинар Асошиејтед преса.

Док би инјекција деловала, није било ни осуђеникових ни жртвиних ближњих да виде како осуђеник умире, а чак ни локалне новине понекад не би послале новинара.

Држава би извршавала коначни акт врхунске бирократије усред Хантсвила, а да већина његових становника ни не зна да се он догађа.

Осуђеници су у неким случајевима чекали на извршење смртне казне деценијама, тако да је неке од њих Лајонсова упознала добро, укључујући убице, па и убице деце, као и силоватеље.

Нису сви били чудовишта, а неколико њих јој се и допало, чак је имала утисак да би можда били пријатељи да су се упознали на слободи.

Након што је 2002. године погубљен Наполеон Бизли, који је имао само 17 година када је убио оца судије савезног суда, Мишел је плакала целим путем до куће.

„Чинило ми се да Наполеон не само да не би поново починио неки злочин, већ и да је могао да буде користан члан заједнице."

„Навијала сам да успе са жалбама, али сам се осећала кривом што се тако осећам. Био је то гнусан злочин, и да сам ја била члан породице жртве, апсолутно бих желела да Наполеон буде погубљен.

Да ли сам имала право да сажаљевам Наполеона, када он није мени ништа одузео?"

Када је Лајонсова затруднела 2004. године, сумње и колебање су почели да је муче, а маска смирености да нестаје.

Тада су, каже, погубљења престала да буду апстрактан појам и почела је да их доживљава веома лично.

„Почела сам да се бринем да ће моја беба чути последње речи затвореника, њихова бедна извињења, њихове очајничке тврдње о невиности, њихово фрфљање и бректање."

А оног тренутка када се породила, погубљења су постала нешто чега се ужасава.

„Породица жртве је до тог тренутка већ имала много времена да се носи са својим губитком, док су чланови породице затвореника посматрали вољену особу како умире. Тиме су тек започињали дугачко и тешко путовање."

„Ја сам код куће имала бебу за коју бих све учинила, а те жене су гледале своје бебе како умиру. Чула сам мајке како јецају, вичу, лупају у стакло, шутирају зид."

Размишљала је о томе како „нема победника, већ сви извлаче дебљи крај".

„А ја сам морала да посматрам сву ту тугу, изнова и изнова."

Лајонсова је истрајала и издржала још седам година, гледајући са узнемирујућом смиреношћу како затвореници један за другим иду у смрт.

Затим је уследио горак разлаз са Одељењем за кривично правосуђе Тексаса, након ког је Лајонсова победила у поступку поводом родне дискриминације.

Поред тога што је осећала да јој је срце сломљено, такође се осећала и изгубљено, као затвореник који је побегао након издржавања дугачке казне.

„Очекивала сам да ћу после напуштања затворског система мање размишљати о свему што сам видела, али десило се управо супротно. Почела сам стално да размишљам о томе, као да сам подигла поклопац Пандорине кутије, а нисам могла да га вратим."

„Отворила бих кесицу чипса и осетила мирис просторије за погубљења, или би ме нешто на радију подсетило на разговор који сам водила са неким затвореником свега неколико сати пре него што је био погубљен. Или бих поново видела изборане шаке мајке Рикија Макгина, прислоњене на стакло просторије за погубљења, и истопила бих се у сузама."

Постоје показатељи да Тексас губи интересовање за смртну казну.

Последња велика анкета у тој држави, спроведена 2013. године, показала је да 74 одсто грађана подржава смртну казну, тако да је мало вероватно да у скорије време буде укинута.

Са друге стране, прошле године је у Хантсвилу извршено седам погубљења, исто као и 2016. године. То је далеко од рекордних 40 у 2000. години.

Међутим, иако сматра да је у Тексасу пречесто примењивана, Лајонсова је још увек присталица смртне казне, барем када су у питању најгори међу најгорима.

А признаје да је у Тексасу криминал и даље „гори и луђи" него било где друго у САД.

Док стоји међу редовима крстова на гробљу Џо Берд, симпатичном комаду земље на ком су тексашки затвореници које нико није преузео сахрањивани већ преко 150 година, Лајонсова се пита колико њих је видела како умиру.

Међутим, погубљења којих се сећа не муче је толико колико она која је заборавила.

„На овим гробовима нема много цвећа", каже. „А шта о мени говори то што се не сећам неких од тих људи, чија сам погубљења гледала? Можда заслужују да буду усамљени и заборављени. Или је можда мој задатак да их се сећам."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]