Шта је у медицинским ТВ серијама веродостојно, а шта погрешно

У чикашкој болници, двојица доктора се надвијају над пацијентом без свести, покушавајући да схвате шта није у реду с њим.

Старији доктор гледа његов картон.

„Делимично компензована метаболичка ацидоза", примећује он.

Они мере човеку температуру и прегледају му језик, пронашавши доказе абразије и можданог удара.

„Менингитис?", пита се стажиста.

„Да, могао би да буде. Мораћемо да урадимо лумбалну пункцију. Јеси ли је некад радио?", пита старији доктор.

„Ух, не, али сам видео како се ради…"

„Видиш једну, урадиш једну, подучиш једну", каже старији доктор.

Очи стажисте се разрогаче кад схвати да ће први пут морати да извуче нечију цереброспиналну течност.

Тако се одвија разговор између лекара Марка Грина (Ентони Едвардс) и његовог ученика Џона Картера (Ноа Вајл) у првој сезони серије Ургентни центар (Е.Р.), медицинске серије из деведесетих која је изнедрила бројне имитаторе због реалистичног описа болничких процедура попут лумбалне пункције.

Гринов израз „видиш једну, урадиш једну, подучиш једну" звучи као да је измишљен у сценаристичкој соби Ургентног центра, али то је постојећи метод подучавања стажиста и младих лекара.

Био је то један од примера како су продуценти Ургентног центра успели да интегришу веродостојност која је недостајала многим сапунским медицинским серијама, као што су дуговечна Општа болница.

Чуо сам реплику „видиш једну, урадиш једну, подучиш једну" још једном недавно, у првој епизоди нове серије ББЦ-ја и АМЦ-ја Ово ће болети, болно духовитог приказа живота британског доктора у преоптерећеном и недовољно финансираном породилишту у Лондону.

После јутра из пакла, доктор Адам Кеј (Бен Вишо) пита наивну стажисткињу (Амбика Мод) да ли је некада радила царски рез.

Не, није, каже она, али је гледала како се ради.

„Видиш један, урадиш један, подучиш један", одговара Кеј.

И заиста, ускоро су обоје у операционој сали.

Ово ће болети поседује исти аутентични дијалог и реализам који се провлачи као нит кроз многе медицинске серије данашњице.

Оно по чему она жели да се разликује од других из жанра јесте њен опис колико исцрпљујући и лично погубан уме да буде рад млађег доктора у британској углавном бесплатној Националној здравственој служби (НХС).

Појављује се и екстремно вулгаран британски докторски хумор који Џорџ Клуни никада не би изговорио у Ургентном центру.

Да ли таква врста поганог речника чини Ово ће болети „реалистичнијом" серијом од њених претходница?

Свакако делује као да нуди свежу перспективу, али баш као и свака друга медицинска серија и даље има аспекте болничког живота које не може да прикаже.

Док гледате серију, не можете а да се не запитате, као и у случају толико медицинских серија пре ње: до које мере је уопште могуће описати „реалистичну" медицину на малим екранима и шта се обично изгуби у преводу?

Нејасне границе

Телевизијске медицинске серије су увек замућивале границу између истине и фикције.

Корени жанра сежу до педесетих, код америчких серија као што су Градска болница и Болничар, али су и тада сценаристи користили трикове да би појачали реализам.

Болничар је почињао кратким уводом наизглед правог доктора (био је глумац) који је описивао централно стање или болест у причи која следи, као да је студија случаја на научном предавању.

Појављивала се и посвета „медицинској професији, и мушкарцима и женама које се боре за њену ствар".

У наредној деценији, продуценти разних медицинских серија увели су и рекламирали употребу медицинских консултаната како би наводно дочарали стручност.

Они настављају да нуде савете сценаристима све до данашњег дана са помешаним резултатима.

У пракси се све више своди на проверавање чињеница о конкретним медицинским стањима него на избацивање нереалистичних заплета.

У међувремену, мноштво медицинских серија изгледало је као да је одбацило реализам, пригрливши све луђе приче или сапунице.

Истовремено, телевизијски сценаристи одавно знају да ако заснују фикцију на наизглед животној медицини, то њиховим причама дарује додатну снагу, а стварни свет је при том непрекидно нудио нове изворе инспирације.

Медицинска литература пуна је изузетних студија случајева који треба само благо да се претворе у фикцију, да би радили као забава, а сваки доктор и медицинска сестра знају бар једну причу о пацијенту која је као створена за телевизију.

Средином деведесетих, америчка серија Ургентни центар одвела је ту аутентичност корак даље.

Испреплетана са причама о љубави и међуљудским сукобима, серија је описивала како се болнички хитан пријем суочава са социјалним проблемима централне локације у Чикагу, док се камере нису снебивале да прикажу бруталне и крваве детаље повређених и болесних.

Сценаристи су у текст увели сложени медицински жаргон, чинећи врло мало уступака немедицински обученој публици, а и самим глумцима.

Да би помогао себи да запамти сав стручан медицински речник, Клуни, који је играо лика по имену Даг Рос, наводно је исписивао властите реплике на постељине пацијената или сопствени клипборд, ван домашаја камере.

Ургентни центар је изгледа био толико аутентичан да је почео да утиче и на предавања на медицинском факултету: професори би емитовали инсерте из серије на часовима да би подучили студенте ефикасној интеракцији са пацијентима.

Као што је докторка Елен Лернер Ротман написала у мемоарима о обуци на медицинском факултету на Харварду, Ургентни центар је имао огроман утицај на њу и њене колеге студенте.

„Преко лекара, доктора и студената медицине из Ургентног центра, моје колеге и ја смо истраживали ко желимо да будемо и чега се плашимо да бисмо могли да постанемо.

„Развили смо парадигму о томе како смо желели да реагујемо на пацијенте и истраживали смо како бисмо се осећали ако не бисмо успели да остваримо у стварном животу", записала је.

Иако је Ургентни центар поседовао жаргон и реалистичну крв, приче нису биле у потпуности верне животу.

Одступања од реалности варирала су од безазлених до фантастичних.

Као и у свим другим медицинским серијама, сценаристи су морали да сузбију проток времена да би се приче о конкретним пацијентима уклопиле у временски оквир једне епизоде: резултатима анализа крви, на пример, обично су били потребни дани да стигну, а не сати.

Један доктор обављао је низ задатака којем би, у стварности, морао да се посвети читав тим; пацијенти су непропорционално преживљавали срчани застој, стажисти су обављали сложене операције, а глумци су несвесно погрешно руковали узорцима крви што је доводило до немарног ризика од инфекције.

А потом су ту били и филмски добар изглед и пад хеликоптера пред улазом у болницу.

Пошто је Ургентни центар имао премијеру 1994. године, продуценти су одлучили да промене име фиктивне чикашке болнице у коју је смештен од Општа болница округа Кук, у само Општа болница, јер се шеф хитног пријема у правој чикашкој болници пожалио ауторима серије и саопштио да размишља о тужби зато што је толико био изнервиран нетачним елементима у серији.

Ургентни центар није био једини случај у тим одступањима од стварног живота.

Неке медицинске серије одлазиле су поприлично даље од тога.

Увод у анатомију један је од примера серија у којима ниједан гледалац не би могао да поверује да гледа догађаје из праве болнице.

Човек би се макар понадао да је тако: у заплете су спадали примери кад је Кристину (Сандра Ох) ударила откачена леденица испред болнице или озлоглашена музичка епизода кад би ликови спонтано ударили у песму.

Сценаристи су се, међутим, за приче ослоњали на медицинске студије случаја из стварног живота.

Епизоде у којима Мередит Греј (Елен Помпео) и њене колеге срећу девојку имуну на бол или жену која је доживљавала неколико спонтаних оргазама дневно биле су засноване на сведочанствима правих пацијената.

Оно где су телевизијски сценаристи себи давали креативну слободу, били су описи професионализма лекара или његово одсуство.

Тим медицинских истраживача предвођен са Линдзи Квелет са Државног универзитета у Мичигену недавно је погледао 271 епизоду врхунских болничких серија, међу којима су и Ургентни центар, Увод у анатомију, Хаус, Сестра Џеки и још 12 других, забележивши више од 1.000 индивидуалних примера непрофесионалног понашања међу фиктивним докторима и медицинским сестрама у серијама.

„Иако телевизијске серије често представљају клиничаре хитне медицине као хероје који делају у најбољим интересима својих пацијената, у епизодама су и заплети у којима су лекари морално изопачени, расисти, арогантни или немарни једни према другима, особљу и пацијентима", пишу Квелет и њене колеге.

Једна друга студија, која се усредсредила на Хауса и Увод у анатомију, била је слично критички настројена, приметивши „наглашено одступања од норме професионализма" у заплетима.

У њих су спадали изостанак пристанка пацијената на лечење; чињеница да су многи од лекара у некој врсти сексуалних односа једни са другима и мноштво неучтивих интеракција између колега које би иначе довеле докторе у велику неприлику са кадровском службом.

Можда не изненађује да је Грегори Хаус (Хју Лори) био главни кривац за овај потоњи преступ, заслужан за 88 одсто увредљивих или непрофесионалних суочавања са колегама и пацијентима.

Може да вам изгледа као да су истраживачи потпуно промашили поенту, јер на крају крајева, кад би телевизијски глумци све радили по правилима, било би прилично досадно за гледање.

Али разлог зашто су они спровели те студије била је управо њихова забринутост да нетачни описи на екрану могу да се пренесу на то како људи доживљавају докторе и сестре у здравству из стварног света.

„Сценарији за ове серије користе технички исправну технологију, стварајући већи утисак аутентичности.

„Због тога што ове серије делују реалистично у многим видовима, граница између факта и фикције постала је нејасна", пишу Квелет и њене колеге.

Да ли је непримерено понашање на малом екрану заправо толико велики проблем остаје нејасно.

Изненађујуће, али има неких доказа да гледање медицинских серија заправо може само да појача поверење гледалаца у медицинско особље из стварног живота.

И могло би да се тврди да медицинске серије колективно могу да информишу публику о томе како функционишу светови које иначе можда не би сусрели ако нису болесни, помажући да се хуманизују лекари и сестре који раде у њима.

Гледање под притиском

Што се тиче хуманизовања реалности болничког живота, гледање серије Ово ће болети свакако је код мене дало резултате.

То је она врста медицинске серије која се ређе виђа на малим екранима: ако ништа друго, показује колико неумољиво исцрпљујући и незахвалан посао медицинског професионалца уме да буде.

У конвенционалнијим медицинским серијама, антагонисти су обично колеге, сами пацијенти, болести или повређено тело и сви су они присутни овде, али примарни душманин за Кеја је сам здравствени систем.

Недовољно финансиран и са недовољно запосленог особља, он прети да исцеди све из оних који кулуче у њему.

Нема ни назнаке гламурозног или племенитог у том послу.

Гледалац је готово моментално убачен у Кејов унутрашњи свет.

Он се буди необријан и исцрпљен у колима испред болнице, пре него што схвати да касни на посао.

Одмах налеће на жену у бочној уличици у болничком кругу, која је доживела пролапсу пупчане врпце.

Неколико минута касније, он клечи над њом и гледа како је одвозе на хитан царски рез, молећи за помоћ сестара и радећи све што може да спасе живот бебе.

„Обично управљате бродом сами", објашњава Кеј.

„Бродом који је огроман, у пламену, а нико није имао времена да вас научи како се њим плови. Ту је буквално све питање живота и смрти. Константно вас прскају телесним течностима чак не ни оним забавним", додаје.

Хаос се наставља кроз смене, са уморним Кејем који у различитим тренуцима вређа пацијенте, греши у процедурама и доноси лоше медицинске процене.

Све време, он жонглира односе из спољног света којима не може довољно да се посвети, јер је исцрпљен или нема времена.

У једном тренутку он зарива скалпел у месо, у наредном разговара телефоном са партнером и пријатељем, уверавајући га да ће испунити обећање да ће тога дана присуствовати момачкој вечери.

Погледајте видео: Две деценије од хапшења Слободана Милошевића: Сећања и ТВ серија

Док Кејеви другари пију у пабу, позивајући га да им се придружи, они делују потпуно одвојено од реалности његовог посла.

Да ли је, дакле, Ово ће болети реалистичнија од других медицинских серија?

Тешко је рећи.

Оно што отежава да се раздвоје слојеви истине и фикције јесте сам писац серије.

Она се у огромној мери ослања на искуства правог Адама Кеја, бившег лекара који је написао сценарио, заснованог на Кејевој документаристичкој књизи из 2017. године о његовим правим искуствима у НХС-у.

Читаоци ће препознати многе исте сцене, пацијенте и шале.

Када је новинар 2017. године питао Кеја да ли су догађаји описани у књизи истинити, он је рекао да су приче „аутентичне колико је могуће".

Потпуна истина, објаснио је он, била би неетичка.

Ваља такође напоменути да је Кејев НХС више од 15 година стар, заснован на његовим искуствима који сежу уназад све до 2006. године.

У пребацивању на телевизију, Кеј је свакако морао да направи многе уступке који одступају од истински реалистичног описа НХС-ове болнице у данашње време или макар од властитог искуства.

За разлику од књиге, написане у фрагментарним дневничким забелешкама које покривају многе месеце, Кејева искуства повезана су у приче у трајању од по једне епизоде.

Стил књиге заснован на анегдотама и шаљивости избачен је и стога су различити људи морали бити спојену у једну особу.

Приметно је и да су неки од најоштријих делова докторског хумора из књиге ублажени.

Не много и даље је све веома вулгарно, али мало.

Недостаје нихилизам

Кеј наравно није једини доктор који је адаптирао властита медицинска искуства за мале екране.

Питао сам сценаристу Дена Сефтона, који и даље врши лекарску праксу, како он пребацује оно што зна о медицини у фикцију.

Он не пише мемоаре као Кеј, већ би као телевизијски сценариста и суоснивач продуцентске компанија Севен сиз, повремено уткао властита стварна искуства у разне британске медицинске серије, као што су Болница Добра карма, Веруј ми и поједине епизоде серија Жртва, Доктори и Холби Сити.

Шта он сматра да недостаје у болничким серијама?

Његов одговор ме је изненадио, зато што је имао врло мало везе са проблемима као што су медицинска веродостојност или професионализам ликова.

„Искуства која су оставила највећи утисак на мене као доктора је сушти нихилистички бесмисао и неправедност свега. То што нема смисла, нема разлога, да се неко разболи и умре.

„Кад бисте покушали да дочарате реалност, сурову реалност, нико не би желео то да гледа", објашњава он.

Већина медицинских серија, додаје он, нуди противотров суморности стварног живота.

„Оне се труде да чак и смрти удену неки смисао, а које су успешне, или макар емоционално топле, желе да нађу неки смисао у тим болним искуствима и труде се да га уграде у причу."

Данијела Ламас, докторка и сценаристикиња, дошла је до сличног закључка док је писала за америчку серију Специјализант.

„Испрва сам се бринула да сам учинила телевизијску верзију обмањујућом.

„Али аутентична срж неизвесности како балансирамо ризик и корист и велика сложеност у доношењу одлука о издвајању ограничених ресурса још увек је присутно. И волим да верујем у алтернативну стварност у којој су моји пацијенти могли да преживе, свет коме смо се надали и у сценаристичкој соби успели да том свету удахнемо живот.

„Телевизија проналази довољно реалности да подучи и испровоцира, али нудимо и противтежу. Гледаоци могу да се приближе ватри, али не и да се опеку", присетила се она за Њујорк тајмс.

Сефтон такође истиче да публика жели да гледа медицинске серије са одређеним очекивањима од доктора, што може да утиче на ликове које сценаристи одлуче да створе или не.

Ређе ће се видети фиктивни доктор или сестра који не желе да лече људе.

Чак је и Хаус, упркос свим манама антихероја, покушавао да спасе животе људи.

„Идеја да ваш доктор није несебична врста свеца, којем су све време на уму само ваши најбољи интереси и који одлази кући бринући се за вас, прилично је узнемирујућа.

„Мислим да је за људе идеја о докторима који нису савршени истински претећа", каже Сефтон.

Упркос томе, он се пита да ли, после ковида, сада можда има простора за вишеслојније описе болничког живота, као што је Ово ће болети.

Пандемија, сугерише он, отворила је очи многим људима да има великог притиска на здравствене системе као што је НХС.

„Истина о НХС-у је да је лоше финансирана адекватна здравствена служба, гледано из глобалне перспективе", каже он.

Није ни најбоље здравство на свету, ни најгоре.

„Тужна истина је да је негде у средини: изузетно добра вредност, коју у животу одржава предани рад неких веома посвећених људи."

Утицај пандемије на америчке болнице изгледа да је већ почео да се увлачи у заплете америчких медицинских серија.

Скорашња научна студија спроведена на 60 епизода Доброг доктора, Увода у анатомију, Чикашке хитне помоћи, Специјализанта и Новог Амстердама, емитованих између новембра 2020. и маја 2021. године показала је да је половина (35 епизода) у заплетима садржала пандемију или њене последице.

„Све медицинске серије баве се психолошким последицама пандемија на раднике у здравству, приказујући њихову исцрпљеност, анксиозност, бес и страх", пишу Ирена Камбра-Бади и њене колеге са Универзитета Вик, Централног универзитета у Каталонији,.

И док напомињу да ове серије садрже чињеничне нетачности, истраживање закључује да приказивање таквих психолошких недаћа може користити приликом едукације студената медицине и јавности о реалностима лечења ковида-19 у америчким болницама.

Оно што је на крају важно за Сефтона кад пише сценарије за медицинске серије су приче које су емоционално истините.

Питање да ли је сама медицина тачно описана скреће пажњу са главне теме.

„Ако тражите добар здравствени савет из медицинских серија мислим да се силно варате", каже он.

Најбоље медицинске серије су аутентичне на један другачији начин.

„Све су то приче о животу, смрти, ризицима или љубави. О врло простим, дубоким стварима. Због тога их људи гледају. Не гледају их због медицинских информација", додаје.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]