Србија и енергетика: „Убили смо две муве једним ударцем" - да ли се исплати правити струју помоћу Сунца

Нешто краће од годину дана, кров куће Момира Шкрбића на планини Тари красе чак две врсте соларних панела.

Фотонапонске користи за производњу струје, а колекторским загрева воду у бојлеру, просторије и базен покрај објекта.

Главни мотив при уградњи му није била зарада или уштеда новца, већ се окренуо соларној енергији ради „сигурности" због претходних горких искустава са нестабилношћу мреже у овом делу Србије, прича овај угоститељ за ББЦ на српском.

Али, приметио је и да су му пре ове инвестиције издаци за струју у кући у којој туристима издаје апартмане били „више од 20.000 динара на месечном нивоу", док сада на рачуну који стиже из Електропривреде Србије (ЕПС) углавном пише „око 7.000 динара".

„Пресрећан сам због тога што је систем сада безбедан, преко дана и перемо веш, пегламо и користимо ту струју коју добијамо од сунца, на њу се и грејемо, догревамо базен и бојлер.

„Могу да кажем да смо убили две муве једним ударцем - много могућности ти даје соларна енергија", описује Шкрбић.

Међутим, не могу сви који добијају струју из обновљивих извора, односно имају статус купаца-произвођача, са сигурношћу да рачунају да ће им се инвестиција исплатити, упозорава стручњак за енергетику Милош Здравковић у разговору за ББЦ на српском.

Они који имају „цео затворен систем" са колекторима и фотонапонским панелима, акумулаторима и топлотним пумпама ближи су том циљу, док други, који искључиво производе струју, немају велику перспективу у Србији када је у питању исплативост, додаје он.

„Соларна енергија је у Србији исплатива само уколико имате подстицаје државе, у супротном - инсталације су скупе, а цена струје је јефтина, односно социјална је категорија.

„Други велики проблем је прикључење на мрежу, у пракси се тешко добија статус купца-произвођача, а и српски дистрибутивни систем није предвиђен за толики број купаца-произвођача", појашњава он.

То је, тврди овај стручњак, главни разлог за то што је у Србији производња струје из солара „заиста минорна".

Србија 71 одсто енергије добија сагоревањем угља, преосталих 29 одсто одлази на све остале изворе, додаје.

„У ових 29 одсто спадају велике хидроелектране, попут Ђердапа и Бајине Баште, реверзибилне електране, велики ветропаркови, а количине из солара су заиста јако мале", истиче Здравковић.

Како до исплативости?

Када је Ненад Маричић из Руме у новембру 2021. године поставио соларне панеле на кућу, постао је тек шести регистровани купац-произвођач енергије из обновљивих избора у Србији.

Неколико месеци раније, током лета исте године, набавио је опрему - укупно 16 панела снаге по 460 вати, те његова електрана сада има укупну снагу од 7,36 киловата.

То је било „мало предимензионисано" у односу на потребе његовог домаћинства, јер су имали намеру да се „делимично греју на струју током зиме", прича он за ББЦ на српском.

Опрема је тада била за 20 одсто јефтинија него данас, па се за 800 евра могао добили киловат инсталисане снаге електране, док би сада за исти капацитет издвајао 200 евра више, додаје овај Румљанин.

„Нисмо тада знали ни како ће изгледати уговор са ЕПС-ом, ни обрачун, па смо ушли у то помало пионирски", сећа се Маричић.

Готово две године касније, „не може рећи да није задовољан исплативошћу", иако је могло да буде и боље, додаје.

„Инвестиција ће нам се, према тренутним околностима, исплатити за 10 или 11 година.

„То може да звучи превише, али на основу првог обрачуна, који смо добили пре 14 или 15 месеци, период отплате је требало да буде 20 година, а за само годину дана спао је дупло услед претходних, поприличних поскупљења струје", објашњава.

Његово домаћинство не продаје енергију ЕПС-у, већ вишкове привремено складишти у систем, из којег по потреби повлачи енергију уколико му затреба.

Ако на крају обрачунског периода остане вишак, ЕПС му не исплаћује накнаду, већ „анулира" стање, истиче купац-произвођач из Руме.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Енергетичар Милош Здравковић сматра да овај модел производње може да донесе корист улагачима само уколико добију потпору државе у виду субвенција.

Али, када до тога дође, отвара се питање „да ли је то исплативо за државу и друштво", истиче он.

„Занемарује се баланс одговорности - да би неко добио повлашћену цену, ви, ја и сви други грађани ћемо плаћањем пореза финансирати то балансирање, које није на фер начин постављено.

„Пример тога је и ситуација са гасом - држава га набавља по једној цени, продаје становништву по нижој, а онда исту ту цену плати и неко ко греје вилу од 5.000 квадратних метара и базен, као и пензионер са пензијом од 300 евра", додаје он.

Док се Ненад Маричић из Руме нада да ће деценија бити потребна да поврати уложено у панеле, Момир Шкрбић очекује да ће за то бити потребно и краће.

Соларни колектори за загревање воде и потребна опрема уз њих коштали су га „јако много", али рачуна „да ће их исплатити за пет година, уколико не пропадну и не буде морао да их мења", каже овај угоститељ.

За фотонапонске панеле, из којих добија струју, сматра да ће „јако брзо" вратити уложени новац.

„Они нису ни тако скупи, много су јефтинији од колектора и јако је мала шанса да ти пропадну, јер имају разне заштите.

„Они увек праве струју, више или мање, у зависности од тога колико има сунца, све потребе задовољавам преко њих, дешава се некада да повлачим мањи део из система, али се то касније испегла када имам вишка", описује 65-годишњи Шкрбић.

Ненад Маричић види још једну корист у будућности.

„Највећа предност купаца-произвођача ће бити то што неће осетити сва наредна поскупљења струје - колико год да поскупи, мене ће исто коштати", сматра Румљанин.

Потрошња доноси зараду

Рачуница није иста за све.

Они који троше веће количине струје, односно улазе у црвену зону ЕПС-а, могу да рачунају на бржу отплату уложеног, док ће то спорије ићи са онима у плавој и зеленој зони.

„Наше домаћинство је мало изнад просека што се тиче потрошње, што доприноси исплативости.

„Они који су у црвеној зони, њима ће се систем исплатити за пет година и треба више да улажу у соларну енергију, онима у плавој исплатиће се за неких осам до десет година, а људима у зеленој зони можда неће никад", прича Ненад Маричић из Руме, члан Енергетске задруге.

Ова задруга је недавно у старопланинским селима Дојкинци и Темска поставила две соларне електране снаге по пет киловата, које су настале скупљањем средстава у заједници.

Давор Кончаловић, члан Задруге, истиче за ББЦ на српском да се овај модел разликује од купаца-произвођача.

„Купац-произвођач као физичко лице поставља панеле на кућу и подмирује потребе његовог домаћинства, што је у Србији на граници исплативости, али у пустом економском смислу то нису бачене паре.

„Задружни модел је другачији и више личи на комерцијалне соларне електране, где се струја продаје електромрежи - идеја је да се производи енергија да би се продавала ЕПС-у", прича он.

Међутим, како је цена струје у Србији „прилично ниска", засад „нема приче о неком улагању и богаћењу", а замишљено је да профит „не иде задрузи, већ локалној заједници на Старој планини", додаје.

'Колико сам ја ту добар'

Прича о исплативости коришћења соларне енергије требало би се пребаци са разговора о економском профиту на оно што је њена суштина - добијање чистије енергије, сматра Кончаловић.

„Приступ наших људи је 'колико сам ја ту добар', а треба да буде 'колико смо ми као друштво добри у томе'", сматра.

Ово „није потпуно чист извор енергије, јер тако нешто тренутно не постоји ни на видику", али је „далеко прихватљивија" алтернатива сагоревању угља, додаје члан задруге „Електропионир" са Старе планине.

„Један панел за 20 или 30 година рада произведе мегават сате енергије - то се добија практично из једног парчета стакла, који смо извадили из земље и користимо га деценијама.

„Алтернатива у Србији је комад угља који извадимо из земље и тренутно га сагоримо, па све оде у животну средину", прича он.

Предност Србије у овом погледу је чињеница да се панели у земљи не производе, указује стручњак Милош Здравковић.

„Производња и одлагање соларних панела је веома прљава технологија која штети животној средини, али ми као држава тренутно нисмо способни да их произведемо, већ их само користимо.

„Кад тако посматрамо, онда је то најчистији вид енергије, јер ветрогенератори угрожавају инсекте и птице, хидроелектране биодиверзитет природе, а панели немају ту врсту последица на животну средину", поручује Здравковић.

Ризици које носе обновљиви извори

Србија, као земља која стреми чланству у Европској унији, има обавезу да визију развоја енергетике усклади са чланицама блока, што значи да тежи да до 2050. декарбонизује енергетски сектор обуставом употребе угља, рекла је министарка Дубравка Ђедовић, преноси Радио-телевизија Србије (РТС).

„То је, међутим, лако рећи, али тешко урадити, јер као и у ЕУ, и у нашем региону постепено укидање угља мора бити праћено механизмима праведне транзиције да бисмо заштитили рударе и рударски сектор", оценила је Ђедовић.

Електране на сунце и ветар се на енергетску мрежу у Србији „укључују спаљивањем фосилних горива, пре свега гаса и угља", напомиње Звездан Калмар, координатор Центра за екологију и одрживи развој (ЦЕКОР), за ББЦ на српском

Тиме енергија добијена из обновљивих извора у пракси губи епитет зелене, односно чисте, додаје он.

Како би се избегло додатно спаљивање фосилних горива у те сврхе, Србија би требало да изгради неколицину реверзибилних хидроцентрала на природним водотоковима, али и затворених, за које би било потребно саградити вештачка језера, сматра Калмар.

„Оне су регулаторни инструмент, који користи енергију ветра и сунца када је има више и пумпањем воде складишти ту енергију до тренутка када се на тржишту може добити највиша цена", истиче.

Такви пројекти су „главни предуслов да ветроенергане и соларне електране буду смислене и одрживе", описује еколог и енергетичар из ЦЕКОР-а.

Стабилизовање мреже и увођење енергије из обновљивих извора у Србији на угаљ може имати још негативних ефеката на животну средину, упозорава Александар Ковачевић, стручњак за енергетику и истраживач Универзитета Оксфорд.

„Смањење ефикасности електрана на угаљ због повећане потребе за балансирањем заправо може да доведе до пораста емисија", указује Александар Ковачевић,

„Та искуства постоје у неким Европским земљама", додаје.

Већи пројекти ветроелектрана и соларних електрана захтевају израду студије утицаја на животну средину пре издавања дозвола за градњу ових објеката, о чему је ББЦ на српском већ писао.

Калмар оцењује да је још један од проблема изградња електрана за обновљиву енергију на обрадивом земљишту, што је чест случај у Војводини.

„Многи еколози доводе у питање исплативост и одрживост оваквих пројеката, јер обнављање хумуса на обрадивом земљишту може да траје и 1.000 година, што је јако дуг процес", каже овај стручњак.

Како се постаје купац-произвођач?

Да би се пријавио за добијање овог статуса, купац-произвођач прво мора да изгради електрану и прилагоди мерно место овој намени.

Потом је потребно поднети Захтев за закључење уговора о потпуном снабдевању са Електро-дистрибуцијом Србије (ЕПС).

За склапање уговора треба приложити:

Одмах након закључења уговора снабдевач обавештава оператора система, који ће у року од пет дана прикључити објекат крајњег купца као купца-произвођача на електроенергетски систем.

Најкасније у року од пет дана од прикључења објекта купца-произвођача на електроенергетски систем, оператор уписује крајњег купца у Регистар купаца-произвођача, чиме се коначно стиче статус купца-произвођача.

Извор: Електропривреда Србије (ЕПС)

Обновљиви извори у Хрватској: 'Добар смер' и проблем са мањим произвођачима

Тржиште обновљивих извора енергије се у Хрватској „развија у добром смеру", мада стручњаци сматрају да се то одвија спорије него што би требало, каже Игор Грозданић, хрватски инжењер електротехнике.

„Више од 33 одсто енергије добијамо из хидроелектрана, а у претходне две године смо дошли до тога да преко 18 одсто добијамо из енергије ветра - ту смо доста добри", описује он за ББЦ на српском.

Хрватска је почетком априла 2022. године, нешто пре Србије, такође увела подстицаје за нове произвођаче енергије из обновљивих извора, који се односе и на оне који експлоатишу енергију сунца.

Грозданић сматра да тржиште за велике електране обновљивих извора у Хрватској функционише добро, али и да ова земља „има проблем са мањим соларним и ветроелектранама, којим је почела да се бави у претходних годину дана".

„Више би држава требало да се бави мањим пројектима и произвођачима, што сматрам да би било корисно и за Србију", додаје овај стручњак.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]