Србија и култура: Просветитељ и „бек-пекер" из 18. века - ко је био Доситеј Обрадовић

Некада давно, у 18. веку, један монах са Фрушке горе одлучио је да повуче два револуционарна потеза - скине мантију и почне да пише на српском народном језику.

Доситеј Обрадовић, један од најзначајнијих српских просветитеља, провео је 40 година путујући Европом и Малом Азијом.

Пред крај живота, вратио се у Србију која се ослобађала од Османског царства и покренуо важне реформске процесе.

„Рецепција његовог дела допринела је процесу секуларизације, а реформе које је предлагао учиниле су га једним од најистакнутијих посредника 'западне мисли' код нас", каже др Драгана Грбић са Института за славистику Универзитета у Келну за ББЦ на српском.

Био је преводилац и писац, оснивач Велике школе - претече Београдског универзитета, као и Богословије, школе за теологију.

После Првог српског устанка, постао је први српски министар просвете, као и приватни учитељ Карађорђевог сина - престолонаследника кнеза Александра.

Име просветитеља, који је крајем 18. века предлагао да се женама омогући приступ образовању, данас носе десетине школа и улица у Србији.

Доситеј Обрадовић је, по старом календару, преминуо 28. марта 1811. године.

'Књиге, браћо моја, књиге'

Родио се средином 18. века у Чакову, на простору данашње Румуније, као Димитрије Обрадовић.

Када је имао око 18 година, побегао је у манастир Хопово на Фрушкој Гори, где се замонашио и узео име Доситеј.

Залагао се да знање треба да буде доступно свима.

Сматрао је да књиге треба да се пишу на српском народном језику, који разумеју „прости сељани и чобани", како би се наука брже ширила.

Тиме је утабао је пут реформи језика коју је касније спровео Вук Караџић.

И данас се често цитира Обрадовићева реченица „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци".

Грбић каже да су за његов просветитељски програм кључне три идеје - критичко мишљење, религијска толеранција и демократизација знања.

„Истицао је храброст да се слободно мисли и изражава, да се развија критичко мишљење, али и неопходност да се човек усавршава", додаје.

Тражио да се дозволи образовање женској деци, као и да се цркве и манастири претворе у школе.

Ова два захтева изнео је у аутобиографском делу „Живот и прикљученија" из 1783. године, које је у Србији данас на списку лектире.

Била је то прва аутобиографија у српској књижевности, а објављена је само неколико месеци после „Исповести" Жана Жака Русоа, која се сматра првом модерном аутобиографијом у светској литератури.

Нешто раније је штампано и „Писмо Харалампију", Обрадовићево прво дело и просветитељски манифест, у којем образлаже зашто му треба новац за припрему и објвљивање књиге на српском народном језику.

Обрадовић је чврсто заступао верску толеранцију међу народима.

„Те његове идеје са краја 18. века су и данас за нас у 21. веку од подједнако исте важности", сматра Грбић.

'Бек-пекер' из 18. века

Доситеј Обрадовић је велики део живота, скоро четрдесет година, провео путујући Европом и Малом Азијом.

Због тога га поједини научници шаљиво описују као „бек-пекера" из 18. века, који је путовања финансирао радећи као приватни учитељ.

Посебно снажан утисак на њега оставио је Париз, у који многи данас одлазе да виде Ајфелов торањ, саграђен 1889. године.

Али, читав један век пре него што се над Градом светлости уздигла ова грађевина, Доситеј се тамо запутио да види лет балоном на врућ ваздух.

Истраживачи претпостављају да је у новинама прочитао вест о лету балона, који је био права атракција у то време, пре развоја авио-саобраћаја.

„Било ми је негде у торби јошт око педесет дуката, но ове сам рад био заштедити, да ш њима идуће јесени у Париз пођем, да се тога чуда нагледам: како Французи, ка и остали људи без перија, пак као виле по воздуху лете", записао је у Совјетима здраваго разума из 1784. године.

Страст према путовањима несумњиво је била једна од покретачких сила у Доситејевом животу, што се види и из преписке са пријатељима.

„Али при мени, што се до путовања тиче, нимало не пролази шала", пише у писму Јосифу Јовановићу Шакабенти, једном од тадашњих епископа Српске православне цркве.

„Рече ли се само да се путује, с шалом ил' без шале, то је мени свеједно - мора се путовати!", додаје.

На прекретници

Осамдесетих година 18. века, Доситеј Обрадовић стиже у Немачку - земљу у којој ће доживети велики лични преображај.

Образовање, које 1782. године започиње у немачким градовима Халеу и Лајпцигу, било је прекретница у Доситејевом животу, оцењује Грбић.

„Баш ту и баш тада, од 1782. до 1784. године, био у право време, на правом месту.

„Зрело просветитељство у Западној Европи достиже врхунац, а он је у прилици да преко свог професора Јохана Августа Еберхарда буде у непосредном додиру са идејама најважнијих философа и актерима полемика које су се тада водиле и у којима се дефинисао појам просветитељства", додаје.

Стигао је као непознат аутор, а у Лајпцигу је објавио прва дела.

А скинуо је и монашку мантију.

„Овде се преобучем у светске грешне хаљине, ка' и остали људи человеческога чина", записао је у аутобиографском делу „Живот и прикљученија".

„Дам се записати у каталог университета и пођем слушати философију,естетику и натуралну теологију", додао је.

Грбић додаје да су Доситејеве године у Халеу и Лајпцигу „својеврсна прекретница и за српску културу".

„У академским новинама Универзитета у Халеу објављена рецензија Доситејевог дела, као прва рецензија српске књижевности у Западној Европи, у којој је на немачком језику хваљен славеносрпски језик и Доситејеви напори да демократизује знање, пишући на народном језику, разумљивом свима", каже.

Доситеј у Лондону

Сада без мантије, Доситеј Обрадовић 1784. године стиже у Лондон.

Годину дана касније, поклонио је Британском музеју пет његових књига које се данас чувају у Британској националној библиотеци.

„Биле су то прве модерне српске књиге које су се нашле у музејској библиотеци", каже Милан Грба, куратор Британске националне библиотеке, за ББЦ на српском.

Међу њима су и прва издања аутобиографије Живот и прикљученија и Совјета здраваго разума, збирке трактата и есеја о љубави, врлини и другим филозофским питањима.

Обе књиге штампане су у Лајпцигу крајем 18. века.

Грба каже да у примерку Живота и прикљученија постоји писана белешка о Доситејевој донацији коју је унео Џон Џексон, просветитељев пријатељ у Лондону.

„Ту се налази и податак о једној од две адресе на којима је Обрадовић становао", додаје куратор.

У Лондону се задржао око годину дана, а већ током 1785. одлази даље - прво у Хамбург, а затим и у Беч.

'Прави Европејац'

После скоро пет деценија проведених у Западној Европи, Доситеј Обрадовић се 1807. године враћа у Србију.

Одлучио се на повратак после политичких промена које је донео Први српски устанак 1804.

Те године, Обрадовић је Карађорђу, вођи устанка, посветио родољубиву песму Востани Сербије, која је постала веома популарна.

Никада није изабрана за химну, мада је у више наврата разматрана.

„Доласком у постустаничку Србију, Обрадовић је добио шансу коју је, како је приметио Јован Деретић, сваки просветитељ само могао прижељкивати како би реализовао идеје у пракси", каже Грбић.

Обрадовић није више само писао о неопходности развијања просвете, него је учествовао у оснивању државних институција, као што су Министарство просвете, Велика школа и Богословија, додаје Грбић.

Постаје први српски министар просвете.

„Он је већ стар човек - прешао је седамдесету - један од ретких, ако не једини прави Европејац у сељачкој Србији", записао је Боривоје Маринковић, историчар књижевности, у збирци записа и анегдота „Доситеј у говору и твору".

„Он се и одева друкчије него остали: он је у европском оделу тога доба, са дугачким капутом на струк, са шеширом на глави", додаје.

Грбић истиче да се на примеру Доситеја Обрадовића огледају „смене културних образаца које су означиле заокрет од истока ка западу ".

Преминуо је 1811, само четири године по повратку у Београд.

„Овде леже његове српске кости он је љубио свој род", гласи епитаф на Обрадовићевом гробу на улазу у Саборну цркву у Београду.

У порти цркве је гроб још једног великана, Вука Караџића, реформатора који је кодификовао српски књижевни језик.

Доситеја су пред смрт упитали да ли жели да га у црквеном опелу помену као јеромонаха или као обичног човека, наводи Маринковић.

„Као јеромонаха - одговорио је он. Тако су га и опевали".

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]