Србија, родитељство и интернет: Четири савета како да разговарате са децом о понашању на интернету

Дигитално насиље које може да се прелије на стварни живот, нарушавање приватности и педофилија су ноћне море многих родитеља чија деца одрастају уз нове технологије.

А онима који памте телефоне с бројчаником није лако да саветују најмлађе, којима је живот без интернета и мобилних телефона незамислив.

„Деци треба постављати питања и тако им помоћи да сама дођу до закључака", каже психолошкиња Ана Мирковић за ББЦ на српском.

Мирковић је са колегиницама Аном Мартиноли и Мајом Зарић недавно објавила Приручник медијске писмености за родитеље.

Србија предњачи по броју деце млађе од 13 година на друштвеним мрежама, показало је истраживање Деца Европе на интернету, спроведено у 19 европских земаља.

Чак 45 одсто деце у Србији од 9 до 11 година користи друштвене мреже сваки дан, у поређењу са 11 одсто вршњака у Немачкој.

Више од две трећине деце и младих има профил на некој друштвеној мрежи.

1. Постављајте питања, уместо да делите савете

Млади који расту уз друштвене мреже сматрају се припадницима генерације З или зумера.

Рођени су између средине деведесетих и почетка 2010-их, а у њиховом сећању не постоји свет пре интернета.

„Деца која одрастају уз друштвене мреже поседују много више информација него што просечан родитељ може да замисли, али родитељи знају више о животу", каже Мирковић.

Психолошкиња додаје да су родитељи навикнути да деци кроз одрастање дају савете - како треба прећи улицу, како се пали рингла, како се користи нож.

Међутим, саветовање није тако лак посао када се ради о новим технологијама, па Мирковић предлаже да ни не покушавате.

„Тиме се само ствара већи јаз између родитеља и деце, јер за децу ти савети најчешће нису адекватни", наводи.

Каже да је много боље постављати питања.

„Тако развијате двосмерну комуникацију, показујете да вам је став детета важан и позитивно утичете на њихово самопоуздање", истиче Мирковић.

А што је најважније - помажете им да сами пронађу одговор.

„Када дете само дође до закључка, то је лекција за цео живот и лакше се прихвата зато што није наметнуто", каже.

2. Заштита приватности - научите их да 'чувају тајну'

Нежељено ширење слика интернетом, дигитално злостављање, али и опасност да људи који немају добре намере сазнају где се дете креће могу да угрозе безбедност и ментално здравље најмлађих.

Зато је један од изазова који стоје пред родитељима да науче децу шта могу, а шта не би требало да деле на интернету.

„Када учите децу о заштити приватности, у реду је да преузмете саветодавну улогу", сматра Мирковић.

Деца „најчешће нису свесна последица онога што откривају о себи", додаје.

„Баш као што учимо децу да не треба да разговарају са непознатима или седну са њима у ауто, тако им треба објаснити да ни не интернету не треба да деле све са свима", каже.

Како би се осећали кад би неко искористио то што су поделили неки податак - питање је које ће им, додаје Мирковић, помоћи да сами изведу закључак.

3. Објављивање фотографија - помозите им да размишљају дугорочно

Деца понекад, нарочито у тинејџерском периоду, објављују фотографије од којих би родитељи поцрвенели.

„Много времена промишљајући, маштајући и креирајући позитивну слику о себи на друштвеним мрежама, што често укључује шминкање, намештање фризуре, одабир гардеробе, позирање, одабир филтера...", стоји у Приручнику медијске писмености за родитеље.

Мирковић каже да зумери „ређе постују фотографије, а чешће их стављају на стори, који је ограниченог трајања".

„Тако стичу привид да имају апсолутну контролу над садржајем, али то није тачно зато што чим нешто објавимо на интернету, над тиме више немамо контролу, јер постоји могућност да неко сачува садржај", прича.

Посебно треба радити са децом млађом од 12 година, јер она не размишљају о апстрактним концептима, већ су концентрисана на конкретне операције, објашњава психолошкиња.

Због тога им је тешко да предвиде дугорочне последице.

Међутим, родитељи у томе могу да им помогну постављањем правих питања.

„Питајте их шта мисле о својим сликама од пре две године, да ли ће им се пост свиђати и кроз неко време или како да буду сигурни да неко неће послати фотографију неком трећем", предлаже Мирковић.

4. Покажите им на личном примеру

Деца најбоље уче по моделу и зато лични пример има веома важну улогу у васпитавању деце, каже Мирковић.

„Можемо да читамо и гледамо туторијале о томе како да будемо добри родитељи, али то нема ефекта уколико се не понашамо у складу са тим", наводи.

Мирковић објашњава да ако родитељи покажу непожељно понашање пред дететом - ако опсују или некога увреде, треба одмах да се извине.

Шта је говор мржње?

Говор мржње је подстицање на мржњу или насиље против некога, због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, полу, сексуалне опредељености или другог личног својства, стоји у Закону о јавном информисању и медијима.

Код деце треба развијати емпатију - способност сагледавања света из туђих ципела, додаје.

Каже и да деца имају „низак степен самоконтроле, па ако су узрујани, лако могу да напишу нешто ружно другару на друштвеним мрежама".

„Али, ако их питате како би се они осећали да је неко то то њима написао, схватиће како то изгледа из туђе перспективе", наводи психолошкиња.

У Приручнику медијске писмености за родитеље се наводи да медијски садржаји којима их излажемо треба да буду едукативни и информативни, да приказују позитиван однос према различитостима и покажу да пол, вера, боја коже, очију, изглед никада нису били и неће бити пресудни у процени људи.

Мирковић сматра да код деце такође треба учити да прихватању различитости и самоконтроли, али им и дати шансу да сама решавају проблеме или да барем предложе како неки проблем треба решити.

„Неговањем ових вештина, смањујемо могућност да буду изложени насиљу", каже.

„Не будите досадни" - песник Љубивоје Ршумовић саветује младе родитеље

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]