Србија и ЛГБТ права: Живот родитеља транс деце - „То није избор, то је оно што он јесте“

Брана, Татјана и Мина* родиле су три ћерке, али Брана и Татјана су сада маме дечака.

Њихови синови тинејџери постепено пролазе транзицију, прилагођавање пола родном идентитету мушкараца - модерним речником они су транс.

Подизање деце, и иначе компликовано, њима је било још сложеније и теже.

„Не памтим у животу да смо један дан моје дете и ја у нечему уживали, за ових 18 година.

„То не може да разуме нико ко то није прошао, нема доброг дана, има само мање лоших", каже Брана за ББЦ на српском.

Са каквим све проблемима се суочавају током одрастања и које ломове трпи породица, али и зашто је добро што им се то десило баш у Србији, за ББЦ говоре ове три Београђанке поводом 31. марта, Међународног дана видљивости транс особа.

Минина ћерка је одустала од тога да је транс, изјашњава се као девојка и лезбејка, али не искључује ни могућност да се врати транзицији.

„У шали сам рекла - све и да имаш рогове или реп, ти си моје дете", каже Мина за ББЦ.

Свима су имена промењена на лични захтев да деца не би била означена или изложена дискриминацији.

Шта значи транс?

Бранина прича

Брана је једна од три маме које упознајем на групи за подршку у организацији XY спектрум у центру Београда.

Све три су насмејане и по међусобном разговору и шалама види се да се добро познају.

А спојила их је борба.

Бранин син је рођен са родном дисфоријом.

Родна дисфорија је термин који описује осећај нелагодности који неко може имати због непоклапања њиховог биолошког пола са родним идентитетом.

Тај осећај нелагодности или незадовољства може бити тако снажан да доведе до депресије или анксиозности и штетно утиче на свакодневни живот, наводи се на сајту британске Националне здравствене службе.

Дисфорија је супротна од еуфорије - стања екстремне среће.

Због таквог осећаја Бранин син дуго је из куће излазио само до школе и назад, а некад није имао снаге ни за то.

Мучио се, трпео болове и годинама био несрећан.

Трансродност може да прати и депресија, која захтева укључивање лекова - антидепресива, несуицидно самоповређивање, несаница, али и покушаји суцида.

„Трансродност не спада у менталне поремећаје, али је велики изазов и за пацијенте, као и за родитеље, којима је сигурно јако тешко", каже психијатар Данило Пешић са Института за ментално здравље.

Неки родитељи то не могу да прихвате, па им је неопходна и психоедукација и психијатријска помоћ или породична терапија.

И они који прихвате, пред собом и дететом имају изазове не само медицинске, већ и социјалне и правне транзиције - да их друштво прихвати и да добију документа у складу са полом и родом.

Са сваком од њих сам разговарала засебно, али су многи детаљи исти.

Све три су имале мушкобањасте ћерке, које су облачиле мушку одећу одмалена, бирале играчке за дечаке и волеле спорт више него лутке и ластиш.

Све три су данас разведене, самохране мајке и свакој је то једино дете.

„Мама, мени не смета да мисле да сам дечак"

Кад је Бранино дете инсистирало да носи панталоне није јој то било ништа чудно, јер се и сама спортски облачи.

Нису је чудили ни многобројни коментари познаника и пролазника - да ли је то 'слатки дечак', али јој се заувек урезала ситуација на пијаци кад је дете имало пет година.

„Увек су мислили да је син и стално сам их исправљала.

„Онда ми је он рекао 'мама, немој да их исправљаш, мени не смета да мисле да сам мушко'", препричава Брана.

Данас, ретроспективно зна да је то био први знак.

И она је, каже за себе, била „мушкарача", радила све што раде дечаци, али није желела да за њу мисле да је дечак.

Испрва је погрешно мислила да је и са њеном ћерком исти случај.

„Са шест и по година ми је рекао 'девојчицама се дешавају само лоше ствари', иако није имао неко лоше искуство у околини, то је била друга драматична изјава".

Деца у том узрасту не знају шта је њима, али осећају да нису као други, додаје.

„Он је имао покушај да се прилагоди, да пусти косу, али се брзо из тога вратио", наводи Брана, додајући да је њено дете последњи пут обукло сукњу са три године.

Дечачко понашање околина осуђује - у вртићу је кажњен јер је трчао око стола, што 'девојчица не треба да ради', а у првом разреду враћен с екскурзије јер је хтео да игра фудбал са дечацима.

„Време у ком сам ја одрастала је било неупоредиво боље, нису нас делили на розе и плаве", додаје ова 50-годишњакиња.

Ситуација им се компликује како се детету приближава пубертет.

Он тад већ јасно изражава да жели да буде дечак.

„Највише ме бринуло кад сам видела да моје дете почиње да бива несрећно и анксиозно око тога", описује мајка први знак за узбуну.

Тад одлазе на саветовање код психолога.

„Са 10 година моје дете креће каишем да стеже непостојеће груди, мени је требало времена да то откријем", описује Брана.

Сваки излазак из куће подразумевао је сакривање груди и тако је почело.

Са 11 и по година долази прва менструација и дете добија вишесатни нервни слом, описује Брана.

„Тад престаје моје лагодно одношење према томе, схваташ да је враг однео шалу".

Зза њу почињу три године лутања и тражења помоћи.

То је била агонија коју би, како каже, Брана најрадије да заборави.

„Тад дефинитивно излази на видело да моје дете не прихвата тело у коме је и да ће чинити све да га осакати.

„Стезаће се макар не могао да дише".

Тад почиње и лутање међу стручњацима и тражење помоћи лекара и психолога.

„Говорили су ми, 'ма то је фаза', то ће да прође, изударај дете...

„Ураде хормонску анализу и кажу - она је савршено здрава 16-годишњакиња, ја кажем: 'Није, погледајте дете'", напомиње.

Он је, притом, увек изгледао као дечак, напомиње мајка.

Када родитељ примети драматичне реакције код детета, попут везивања груди, неподношења менструалног циклуса или одбојности према сопственом пенису и гениталијама, потребно је потражити стручну помоћ.

„Када постоји јасан напад на нешто што представља карактеристике пола, то је сигнал", каже психијатар Пешић.

Ни психијатрима није једноставно увек да утврде да ли је реч о родној дисфорији.

„Kао што не значи да ће свако дете са тим осећајем бити и адолесцент са родном дисфоријом, такође не значи да ће сваки адолесцент са осећајем родне неуклопљености постати одрасли са тим симптомом", напомиње доктор.

Да би се кренуло са хормонском терапијом у Србији, сагласност мора да да психијатар.

Слику да ли је неко транс може да замагли период пубертета који карактерише хормонски цунами и адолесцентска потреба за померањем и пробијањем граница.

„Адолесценција има задатак да се слика сопственог сексуално зрелог тела, психолошки прихвати и доживи, што није једноставан процес.

„Адолесценти у тој турбуленцији, нападају тело - дрогом или сечењем, зато је то некад тешко утврдити", наводи лекар.

Стезање груди до живих рана

Бранин син је користио стезнике, али и чврсте бајндере које су набављали у Америци - само да се не назиру груди.

Тај специјални стезник је носио много дуже од дозвољених осам сати, скидао га је само кад спава - направиле су му се ране по телу.

У школи је престао да иде у тоалет, а никад лети се није скидао у купаћи, обично је био у две мајице и дуксу.

Мајка му је куповала све што је тражио од те опреме, разумевши да је то једини начин да изађе из куће.

„Мирисао је на трулеж, ожиљци од бајндера су му излазили годинама.

„Ја сам га кљукала витаминима, плашила сам се сепсе".

Сам је од папира и картона правио уметке за пенис, како би попунио мушке фармерке које је носио.

„То је брдо проблема о којима родитељи друге деце не размишљају".

Да код њега постоји родна дисфорија сам је упутио мајку - показао јој је блогове људи који су пролазили кроз то.

Иако образована, она о томе није ништа знала.

„Много би ми значило тад да сам знала за диферелин, стала би менструација, али не би ни кукови кренули да се шире".

Овај блокатор се користи за децу која прерано уђу у пубертет, као и за родну дисфорију.

Лек зауставља пубертетске процесе и може бити користан да тело не оде додатно у супротном смеру.

Диферелин су почели да користе са 15. години и тек тада су престале менструације.

Живели су заједно, а Брана као мајка никад није видела ниједан траг менструације детета - куповала му је тампоне, али је он све крио.

Такође, сина седам година није видела без мајице, он то никоме није дозвољавао.

На малу матуру ишао је у троделном оделу.

„Тад сам му се још обраћала у женском роду, то је јако тешко и подсвесно проблематична ствар, али му се никад у јавности нисам обраћала у женском роду", прича Брана.

Догађало се да га вређају и туку вршњаци.

Брану то и данас плаши.

„Он ми је једном рекао, сваког дана на улици прођеш бар десет људи који би те убили само због тога што си, али мораш да престанеш о томе да размишљаш", каже она.

Транс људи у Србији и свету још нису безбедни.

У Србији је за три године било 20 напада на транс особе, подаци су Егала, организације која се бави подршком ЛГБТИ заједници, док је за годину дана у целом свету убијено 350 транс људи, наводи се у последњем извештају светске организације Трансџендер Европа.

Татјанина прича

Бајндери, неуклопљеност и незадовољство телом обележили су и одрастање детета Татјане и Богдана*.

Ови Београђани имају сина од 17 који је и даље у поступку прилагођавања пола.

На рођењу су добили девојчицу, али је дете од вртића показивало да се осећа као дечак.

Прво су, каже Татјана, мислили да је фаза, иако нико ко је видео дете никад није помислио да је девојчица - због мушкобањастог изгледа упркос томе што му је пуштала дугу косу.

Увек су га занимале лопте, гормити, а никад луткице или лептирићи.

„Била је симпатична, необична девојчица, али сећам се кад је био баш мали, једва стоји, а хвата се за 'најмушкарастију' чизму у радњи", прича Татјана.

Како су године пролазиле, то се додатно учврстило - бирао је типична мушка занимања, без дилеме.

„Говорила сам, сад је 21. век, нема тога што жене не могу, а могу мушкарци, али то није дете задовољило.

„'Ја желим да будем прави дечак', тако је говорио већ са шест или седам година и остало је тако", каже мама.

Већ тад су помишљали да је транс, али су и одбацивали ту мисао, надајући се да није.

Неколико година касније објаснили су му да је реч о медицинском проблему после чега је уследило и трагање за стручном помоћи.

„Са девет година сам му рекла то се зове тако и тако", каже мама уз уздах.

„Сећам се његовог погледа олакшања".

Уследиле су године лутања и тражења коме да се обрате.

Отац и мајка су знали да постоје транс особе, али нису их познавали.

„Ја сам мислила да смо ми једини, после сам упознала много дивних људи са истим проблемима", каже мајка.

Иако су разведени, она и супруг заједно говоре за ББЦ, јер је он у потпуности укључен у одрастање и подршка је детету.

„Он је знао увек шта је изнутра и шта је његова суштинска природа.

„Ја сам давао себи времена да прихватим то, али он није остављао ни комадић сумње", каже отац Богдан.

Додаје да је дететов карактер био олакшавајућа околност.

„Добар је, не лаже, нисмо имали многе проблеме које имају други родитељи", каже отац лежерно наслоњен на двосед.

Отац и мајка седе једно до другог и разговарамо преко видео позива, дете је у стану, али се не појављује.

Како Богдан каже, сваки родитељ жели лакши пут за сопствено дете, а знали су да ће ово бити пут пун изазова и препрека.

„Гледали смо на то тако да наше дете има медицински проблем, јер се у том узрасту не може говорити ни о каквој сексуалности, али нисмо знали како то да решимо.

„Бринули смо - нисмо знали где ћемо, шта ћемо, како да помогнемо, то је био проблем", каже Татјана.

У тражењу праве адресе изгубили су неко време, прихвативши нови реалност.

Мајка напомиње да су касно открили блокатор који би детету помогао да сузбије женски пубертет.

Кад је реч о околини, већином су имали позитивна искуства - са лекарима, администрацијом, људима у окружењу.

Ипак, било је и оних који су га у школи кажњавали јер је написао рад у мушком роду, или професора који би га намерно ословљавали женским именом.

Дете - „јединица за храброст"

Дете се трудило да то поднесе.

„Мени је он јединица храбрости, у петом разреду кад је после неколико дана у школи схватио да клинцима није јасно његово стање.

„Он је стао испред целог разреда и рекао ко је и шта је, 'ако вам није јасно да вам објасним'", прича отац.

Мајка додаје да је у томе поента свега.

„То није избор појединца, то је оно што он јесте.

„Ја сам покушала да у том периоду саветујем дете 'немој ником да кажеш' из страха да не дође до проблема или туче, али не - дете осећа да то не може да сакрије", истиче Татјана.

Њихов син је данас средњошколац посвећен спорту, фитнесу, здравој исхрани, али има и нека интересовања нетипична за већину тинејџера - воли да прави коктеле и чита озбиљне књиге на енглеском.

После две године примања блокатора диферелина, пре шест месеци почео је и терапију мушким хормоном тестостероном.

То је донело прву велику физичку и психичку промену, како њему тако и родитељима, кажу они.

Име је одавно променио и они му се обраћају у мушком роду.

Транзиција је и скуп процес, а захтева и многа одрицања - изласке са посла, посете лекару.

Татјана и њен супруг су као запослени у ИТ индустрији то могли себи да приуште.

Иако делује све позитивније, него што се раније прибојавала, сада ова мама пролази кроз тежак период.

На психотерапији бави се и питањем како да се привикне на то што више нема ћерку.

„Моје дете је ту поред мене, али имам осећај да сам нешто изгубила.

„Не дам себи за право да тугујем, јер не треба туговати за живим дететом, али потребно је време да се то посложи у глави", каже док јој глас подрхтава.

Отац има ведрији поглед на све.

„Да није то, било би нешто друго", додаје.

Истиче да је најважније да родитељи пруже љубав и буду сигуран простор за децу да се изразе, шта год да имају да им саопште - без страха од казне или добацивања.

„Родитељи ту нису битни, увек размишљам колико је тешко детету, њему је милион пута теже.

„Он пролази кроз то 24 сата сваког дана", истиче отац.

Татјана истиче као врло позитивно што многе ствари могу да се заврше унутар здравственог система у Србији.

„Не мора да се иде по подрумима", каже Татјана.

При Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије већ годинама ради Кабинет за трансродна стања којим руководи докторка Драгана Дуишин.

Србија је доношењем Правилника о начину издавања и обрасцу потврде надлежне здравствене установе о промени пола, флексибилније одредила када се може сматрати да је неко „променио пол".

И једногодишњи хормонски третман се такође предвиђа као услов да трансродна особа добије промену личних докумената, а не само генитална операција, наводи се у тексту правнице и социолошкиње Зорице Мршевић.

„Желим да други родитељи знају да није крај света.

„Није лако, али није ни неподношљиво", каже Татјана, чекајући да јој син донесе коктел који је током разговора спремао.

Појмови који спадају у транс

Извор: XY спектрум

Минина прича - шок и неверица

Минина 18-годишња ћерка углавном се облачи у широке и мушке ствари, хода погрбљено да сакрије груди и једно време је имитирала груб мушки глас.

Одмалена се играла више диносаурусима него луткама, али није доводила у питање да је женско.

Пре три године мајци је саопштила да је транс, али се плашила да то каже оцу.

„Рекла ми је да се осећа као транс - 'кад се погледам у видим тело које не желим и у ком се не осећам пријатно'.

„Ја о томе нисам ништа знала, док нисам села за компјутер и прочитала шта то значи", каже Мина за ББЦ.

Овој 40-годишњакињи, која ради као кућна помоћница, прво осећање је била неверица.

„Мало је рећи да сам била збланута.

„У почетку сам се надала да то није тачно, да ће да одустане, да она не зна шта жели".

Убрзо је променила мишљење и решила да стане иза јединице и пружи пуну подршку.

„Треба да се лечиш"

До њиховог првог одласка код психолога прошло је месец дана, јер су обе биле у страху од реакције супруга.

„Од њега је било и физичког насиља, али више вербалног и психичког.

„Имао је ружне коментаре и према њој - да је 'као краставац' кад се ошишала", прича мајка.

Да је отац, који ради као мајстор, не би избацио из куће, ћерка му је то написала у писму.

„Он је то прихватио јако тешко.

„Говорио је да није нормална и да треба да се лечи, а притом је препричавао свима", препричава Мина.

Мање од четвртине ЛГБТИ+ особа има пуну подршку и прихватање унутар породица, подаци су истраживања о положају ЛГБТИ+ заједнице у Новом Саду, које су 2017. спровели Група „Изађи", Заштитник грађана Новог Сада и Центар за развој демократског друштва Еурополис, преноси Воис.

Мина и супруг су се у међувремену развели, али ћеркина дилема о родном идентитету није на то утицала, додаје.

„И за мене је то био као гром из ведра неба, али сам била спремна да је подржим", каже Мина.

Потражиле су помоћ лекара, као и организација за ЛГБТ права и ћерка је у једном тренутку тог процеса спонтано одустала од прилагођавања пола.

„Њу је одвратило то јурцање по лекарима, ендокринолог, гинеколог и све.

„Она је рођена у седмом месецу и дуго је била у инкубатору, имала је бројне здравствене проблеме као мала, зато вероватно то није желела поново да пролази", каже она.

Ћерка има проблема са видом, а током пубертета боловала је и од депресије - једном је и резала руке, али је имала и фазе кад је ведра, комуникатина и насмејана.

Учесталост суицидних мисли међу транс људима је значајно виша него међу већинским становништвом, показује истраживање из 2015. спроведено у Америци.

На то посебно утичу дискриминација и насиље са којим се суочавају.

„Родитељи здраве деце нису свесни колико су срећни", додаје Мина.

Иако је за њу то био шок, ћерку је од првог трена схватила озбиљно.

Као девојчица од 12 година мајка је била жртва силовања комшије на кућном прагу.

Када је то поделила са мајком, она јој није веровала, а отац је желео да то због срамоте сакрије.

„На сопственој кожи сам осетила како је кад родитељ не верује.

„Тад ми се згадио мушки род, а ипак сам са 15 упознала њеног оца и почели смо да се забављамо", додаје Мина, објашњавајући да кроз живот не да себи да потоне.

Ћерка је данас средњошколка која воли плејстејшн, има смисла за цртање и музику, ретко излази.

Има неколико другарица и искуство две везе са девојкама.

Погледајте видео: Прво пут са мамом на Прајд

На последњу геј параду у Београду, она и Мина ишле су заједно.

Недавно је поново наговестила да јој треба психолошка помоћ и да би могла да се врати транзицији.

Мина је спремна и на то, мада се прибојава могућег „одласка под нож".

На коментар да делује да је све стоички поднела, заћути.

„Тешко је...", каже и заплаче.

Брзо брише сузе марамицом и наставља:

„Често хватам себе како плачем - некад тешим себе, некад кривим себе, милион мисли пролази кроз главу.

„Али изнад свега ми је важно да у том развојном периоду усмерим дете буде одрастао, зрео, колико-толико срећан човек, ког год пола да је", закључује.

Да се процени шта је у питању и да ли млада особа треба да крене у транзицију, потребни су стручност лекара и психолога и темељна психолошка тестирања и психијатријско праћење.

„Важно је да се направи равнотежа између проактивног приступа - који пацијенти некад једва чекају и пажљивог посматрања и чекања како нам не би нешто промакло", каже психијатар Данило Пешић.

Имао је добра искуства са диферелином, који може да купи време док се млад човек још преиспитује.

„Има случајева да адолесценте та идеја пусти после неког времена, па не треба журити.

„Тај лек може да купи време, а чим се престане са њим изгуби се дејство и хормонски процеси настављају где су стали", наводи Пешић.

Све више случајева

Пешићево искуство са адолесцентима показује да се све више младих јавља са идејом о прилагођавању пола, али да то не мора да значи нужно да их је више, већ да се само о томе отвореније говори.

Томе су допринели и постмодернистичко друштво у ком живимо, али и модерне серије попут Сексуалног образовања, врло популарне међу младима, објашњава.

„Делује као да је то нека модерна зараза, и у наставку серије Секс и град Шарлот има небинарно дете, а Мирандина партнерка је небинарна.

„Ипак, то мора озбиљно да се схвати чак и када адолесцент кроз то комуницира нешто друго", каже Пешић.

То може да буде бунт којим се заобилази неко трауматско искуство, на пример.

Колико је тачно таквих примера у Србији, нема података.

„Данас постоји 'епидемија' синдрома АДХД - људи мисле да деца масовно имају хиперактивни поремећај пажње.

„У већини случајева, они само немају радне навике и мрзи их да уче, али ми као лекари не смемо пропустити оног једног који заиста има АДХД, слично је и са транс особама", истиче психијатар.

Шта доводи до тога да неко буде транс, наука није у потпуности утврдила, на то утичу и генетика и развој.

Постоје студије које показују да се мозак транс особа у неким деловима разликује од већинског становништва.

„Оно што се зна да се васпитањем на то сигурно не утиче", истиче Пешић.

Родитељима препоручује књигу из које и сам доста научио - „Странац у сопственом телу: атипични развој родног идентитета и ментално здравље".

Њу је написао Доменико ди Ћеље, уредник који је дуго радио у Портман клиници у Лондону која је део британске Националне здравствене службе.

Транс широм света

Србија - најбоље место у окружењу

Ни данас, када Бранин син на слици изгледа као типични 18-годишњи момак, она се на његово ново име тешко навикава.

Име које му је дала на рођењу, више не постоји.

„Као да сам се породила у 50. години и добила сина", каже уз осмех.

Од јуна 2020. момак прима хормонску терапију, а уклоњене су му и дојке.

„То му је била највећа жеља и тад сам се расплакала при повратку кући", каже.

Први пут је недавно обукао мајицу.

Дете је у међувремену променило читав родни лист са матичним бројем, транзиција напредује.

„Србија је од свих земаља у окружењу најбоље место где смо могли да се родимо", додаје Брана.

У Водичу кроз транзицију за транс особе у Србији, објављеног уз подршку Владе Србије, набројани су поступци и кораци од медицинске преко социјалне до правне транзиције.

Трпи синовљев социјални и љубавни живот, јер још нису завршене све операције, али ствари иду набоље, каже Брана.

Годинама је ишла на терапију да би се изборила са свим изазовима, али и неприхватањем које је доживела од сопствене мајке која је лекарка.

Незнање, чак и у медицинским круговима, осуда средине и препреке свакодневица су са којом се сусрећу и родитељи и деца.

„Научиш да све превазиђеш и да детету пружаш подршку и да га волиш све време.

„Они јесу нормални, само имају погрешну каросерију", закључује мама Брана уз осмех.

Коме се транс људи могу обратити за помоћ

Кабинет за трансродна стања Клинике за психијатрију Клиничког центра Србије, којим руководи докторка Драгана Дуишин

ЛГБТИQ СОС телефон 0652059725 сваким радним даном од 11 до 15 сати - за пружање подршке лезбејкама, геј мушкарцима, бисексуалним и транс људима - трансродним, трансексуалним - кросдресерима, онима које се родно не одређују, интерсекс и квир људима, као и њиховим партнерима, члановима породице, пријатељима.

Психолошку подршку у Србији нудe, између осталих, невладинe организацијe XY спектрум, Гетен и Изађи.

На сајту Трансбалкана су линкови ка организацијама које пружају помоћ у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори и Северној Македонији

Трансродна нега од Београда до Њујорка

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]