Енергија: Нуклеарна електрана у Србији - колико је атомска будућност далеко

Текст је ажуриран 21. марта 2024. године

Замислите велике округле димњаке који се уздижу над пољем пшенице и плантажама јабука негде у унутрашњости Србије, а на њима амблем већини познат из култне серије Симпсонови - приказ језгра атома око којег круже електрони.

Можда би тако изгледала разгледница из нуклеарне будућности, под условом да се једног дана обистине најаве српских политичара.

Србија разматра увођење већег броја малих модуларних реактора за употребу нуклеарне енергије, али суочава се са проблемима, рекао је председник Србије Александар Вучић на првом Самиту о нуклеарној енергији у Бриселу, који организују Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) и Краљевина Белгија.

„Први проблем јесте да, барем у мојој земљи, немамо потребно знање о коришћењу нуклеарне енергије и не знамо како ћемо обезбедити то знање и те људе.

„Друга ствар јесте како ћемо финансирати све ове пројекте", изјавио је Вучић у марту 2024. године.

Додао је да је Србија заинтересована за бар четири мала модуларна реактора, што је инвестиција од око 7,5 до осам милијарди евра, за шта је потребна подршка водећих држава ЕУ.

Ово није први пут да Вучић говори о потенцијалним електранама у Србији - о томе је 2021. године разговарао и са руским председником Владимиром Путином.

А 2019. године, приликом посете Путина Србији, две земље су потписале 21 споразум, од којих су се два односила на област нуклеарне енергије.

У Србији тренутно не постоји регулаторни и административни оквир који би уредио изградњу и рад нуклеарних електрана, а нема ни научног и стручног кадра који би у томе могао да учествује, наводи се у Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2025. године са пројекцијама до 2030. године.

Нема ни обучених стручњака који би могли да брину о третману високо радиоактивног отпада и истрошеног нуклеарног горива, као ни регулативе у тој области, пише у документу.

У претходним годинама, руска државна корпорација за атомску енергију Росатом је изразила интересовање за изградњу нуклеарне електране у Србији, али се та идеја до сада није обистинила.

Русија већ гради нуклеарне електране у суседним Мађарској и Бугарској, а извоз високе технологије у области нуклеарне енергетике је један од адута Москве на светском тржишту, каже руски стручњак Константин Симонов, генерални директор Фонда за националну енергетску безбедност.

„Росатом активно ради на стварању нових прилика за извоз нуклеарне технологије, а држава Русија то подржава, тако да верујем да би били спремни да граде и трећу нуклеарну електрану на Балкану", додаје.

Из Енергетске заједнице, међународне организације са седиштем у Бечу, за ББЦ на српском су раније рекли да неће коментарисати могућност изградње руске нуклеарне електране у Србији.

„Изградња нуклеарног постројења је резултат суверене одлуке сваке државе и одговорност за изградњу нуклеарних постројења је искључиво на држави", речено је из Међународне агенције за атомску енергију у Бечу у писаном одговору.

Министарство рударства и енергетике није одговорило на питања ББЦ-ја о преговорима са компанијама које би у Србији могле да граде нуклеарну електрану, као ни о перспективи превазилажења изазова на пољу кадрова и регулативе.

Јавно предузеће „Нуклеарни објекти Србије" упутило је ББЦ на Директорат за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије (Србатом).

Из Директората су навели да, с обзиром на важећи мораторијум, питања која се тичу могућности изградње нуклеарне електране нису у њиховој надлежности.

Да ли Србији треба нуклеарна електрана?

Нуклеарна електрана је поуздан извор енергије - може да производи уједначене количине струје током целе године.

Ако би се усмерила на коришћење нуклеарних горива, Србија би могла да смањи потрошњу угља, а тиме и загађење ваздуха, сматрају стручњаци.

Београд је често на првом месту међу градовима са најзагађенијим ваздухом на свету, а кривци за то су управо термоелектране на угаљ, друге фабрике, саобраћај и индивидуална ложишта.

Потписивањем Декларације о зеленој агенди за Западни Балкан у новембру 2020. године, Србија се обавезала да ће до 2050. избацити угаљ из употребе.

„Ако бринемо о животној средини, морамо да напуштамо термоелектране, а најбољи начин за то је прелазак на нуклеарну енергију", објашњава Милош Здравковић, стручњак за енергетику.

Добијање струје у нуклеарним електранама емитује веома мале количине угљен-диоксида и ситних честица, додаје он, што потврђује и анализа Међународне агенције за атомску енергију из Беча.

Такође, „струја која се производи у нуклеаркама је веома јефтина", наводи Здравковић.

Србија „зими има мањкове, а лети вишкове електричне енергије", али у просеку „успева да произведе довољно струје за своје потребе", оцењује он.

„У зависности од типа и броја реактора, у некој будућој нуклеарној електрани би могло да пре производи од 200 до више од 1.000 мегавата по реактору."

Око 70 одсто електричне енергије, односно 2.500 мегавата, произведене у Србији потиче из термоелектрана на угаљ, показује Eнергетски биланс Републике Србије за 2019. годину.

„Да ли Србији треба нуклеарна електрана је питање енергетике, а са ким би могла да је гради је питање политике, и то врло деликатно", каже Никола Рајаковић, пензионисани професор Електротехничког факултета и председник Савеза енергетичара Србије, за ББЦ на српском.

„Када се мале земље као што је Србија определе за нуклеарну технологију, оне постају политички и енергетски зависне од земље која им ту технологију испоручује.

„Готово да нема идеалнијег начина од нуклеарне електране да се мала земља натера да игра по нотама које свира испоручилац, ко год он био", истиче Рајаковић.

Руски стручњак Константин Симонов истиче да Русија даје веома повољне кредите државама у које извози нуклеарну технологију.

„Ако погледамо пример Мађарске, Бугарске и Турске, видимо да су тако повољни услови да је у Русији практично немогуће добити такав кредит", каже.

Росатом се стратешки бори за тржишта на којима би конкуренција могла да их потуче, додаје он.

„Њихова логика је да, ако они не изграде нуклеарну електрану, изградиће је Америка, Француска или Кина."

Међутим, ова стратегија понекад доводи до сукоба интереса између енергетских гиганата у самој Русији, скреће пажњу Симонов.

„Већ годинама се поставља питање зашто Русија инвестира у алтерантивне облике енергије у земљама којима планира да повећа испоруке гаса."

У Русији не постоји тело које би централизовало доношење стратешких одлука о извозу енергената и зато се „свака компанија бори за сопствене интересе", објашњава Симонов.

Загађење ваздуха: Шта можемо да урадимо да би ваздух био чистији

Да ли је изградња нуклеарне електране у Србији могућа?

У овом тренутку не, зато што је изградња нуклеарних електрана у Србији забрањена законом.

Три године после чернобиљске катастрофе, тадашња Социјалистичка Федеративна Република Југославија је 1989. увела мораторијум на изградњу нуклеарних електрана, који је и даље на снази пошто га је Србија наследила, објашњава адвокат Владимир Тупањац за ББЦ на српском.

Тим законом је забрањена „изградња нуклеарних електрана, постројења за производњу нуклеарног горива и постројења за прераду ислуженог нуклеарног горива", наводи Тупањац.

„Како би се мораторијум укинуо, Закон из 1989. године мора престати да важи", наводи Тупањац.

Од распада Југославије, Србија није укидала мораторијуме, па нема примера како се то ради у пракси.

У теорији, постоји неколико начина.

„Најчешће, закон престаје да важи доношењем новог закона који уређује исту област", каже Тупањац.

„Поједине одредбе закона могу престати да важе уколико се донесе закон о изменама и допунама закона", објашњава.

Такође, закон или неке његове одредбе могу престати да важе ако их Уставни суд прогласи неуставним.

„Од свих наведених опција, најизгледније је доношење новог закона којим би се уредила област изградње нуклеарних електрана", закључује Тупањац.

Иако је мораторијум на снази, Србија је 2019. године донела нови Закон о радијационој и нуклеарној сигурности, којим је прописала опште одредбе о изградњи нуклеарних постројења - издавање сагласности, избор локације, пројектовања постројења и издавање потребних лиценци.

У новембру 2021. је тадашњи директор ЈКП „Београдске електране" Раде Баста у отвореном писму председници Владе Србије Ани Брнабић и министарки рударства и енергетике Зорани Михајловић (обе су тада биле на тим функцијама) позвао да се размотри укидање мораторијума.

„Јефтинија производња, технолошки развој, енергетска стабилност и безбедност и заштита животне средине" су неке од предности коришћења нуклeарне енергије које је Баста навео у писму.

До сада нису, колико је познато, предузети кораци у смеру промене закона.

Према Уставу, предлог могу да поднесу народни посланик, влада, скупштина аутономне покрајине или група од најмање 30.000 бирача.

Многе земље Европске уније се већ деценијама ослањају на енергију из нуклеарних електрана,

У Немачкој, међутим, опада подршка нуклеарној енергији - од 2011. године, угашено је 11 од 17 реактора колико је тада имала, а грађани не подржавају идеје о изградњи нових нуклеарних електрана, показују подаци сајта World Nuclear.

У Аустрији нема активних нуклеарних електрана. Цветендорф је једина нуклеарна електрана на свету која је изграђена, али никада није укључена због одлуке о забрини коришћења донетој на референдуму крајем 1980-их година,

Ова земља данас активно лобира против коришћења нуклеарне енергије.

У Италији, где је мораторијум престао да важи пре 10 година, недавно је поново покренута дискусија о изградњи нуклеарки, али још нема политичког консензуса.

Да ли је могуће покренути нуклеарна постројења у Италији

Татјана Ђорђевић, новинарка сарадница

У Италији су до 1987. године биле активне четири нуклеарне централе.

На референдуму, одржаном годину дана након чернобиљске катастрофе, одлучено је да морају да се изместе, што је довело до њихових затварања.

Две деценије касније, у време власти бившег премијера Силвија Берлусконија, 2008. године отворена је расправа о покретању нуклеарних реактора.

Тадашњи министар за економски развој Клаудио Скајола предложио је изградњу десет нових централа.

Међутим, на пут овој идеји стала је нуклеарна катастрофа у Фукушими 2011, а италијанска Влада је донела једногодишњи мораторијум на будуће планове оживљавања нуклеарне енергије.

Иако је мораторијум истекао пре 10 година и нема забране градње као што је то случај у Србији, у Италији никада није постигнут политички консензус по питању повратка на нуклеарну енергију.

Недавно је италијански министар за еколошку транзицију Роберто Ћинголани изјавио да нуклеарне централе загађују мање него термоелектрене на угаљ, чиме је поново отворио полемику по питању нуклеарних постројења у Италији.

На изјаву министра бурно су реаговали антинуклеаристи.

„Недопустиво је говорити о нуклеарној енергији као чистој и обновљивој енергији", каже Анђело Бонели, портпарол политичке партије Зелена Европа, за ББЦ на српском.

„У Италији, ни после више од тридесет година, не знамо шта ћемо са нуклеарним отпадом."

Скоро 90.000 тона нуклеарног отпада се и даље налази у старим постројењима и неколико привремених складишта.

Ипак, најважнији предуслов који мора бити испуњен да би се Италија вратила нуклеарном пројекту је постизање политичког консензуса.

Производња у нуклеарним електранама у потпуности зависи од могућности снабдевања уранијумом, који би Италија морала да увози.

Како је Русија један од највећих снабдевача у Европи, држава би плаћала и геополитичку цену.

Један од двоје Италијана не искључује употребу нових нуклеарних технологија, показује истраживање јавног мњења које је у јуну 2021. спровело стручно удружење Нуклеарни комитет и разум.

Више од 50 одсто испитаника је рекло да нема ништа против реактора нове генерација, док седам одсто сматра да су „апсолутно неопходни".

Да нове технологије треба одбацити сматра 28 одсто испитаника.

Србија улази у игру

Србија до 2025. године треба да повећа коришћење енергије из обновљивих извора са садашњих 18.9 одсто на 27 одсто, али и да отвори нове површинске копове за угаљ, предвиђа Стратегија развоја енергетике Републике Србије до 2025. године са пројекцијама до 2030. године.

Стратегија допушта могућност изградње нуклеарних електрана, без обзира на поменуте кадровске и регулаторне препреке које тренутно постоје.

Ту „могућност не треба потпуно искључити, с обзиром на еколошка ограничења за постојећу производњу и будуће потребе", наводи се у документу.

„Нисам ни за ни против нуклеарних електрана", каже Никола Рајаковић, председник Савеза енергетичара Србије.

„Нуклеарне електране имају фантастичне технолошке предности", али Србија „не треба да жури са доношењем одлуке да ли да уђе у нуклеарну игру", оцењује.

Иако је „нуклеарна електрана веома повољна и представља стабилан извор енергије током целе године", Рајаковић сматра да Србија „прво треба да покуша да максимално искористи обновљиве изворе".

Он подсећа да земља не располаже резервама нуклеарних сировина и да би морала да се ослони искључиво на увоз горива - пре свега урана и плутонијума.

„Ако српски инжењери не успеју да обезбеде довољно струје из обновљивих извора, нуклеарна енергија треба да буде прва следећа опција."

Колико је далеко свет без нуклеарног оружја

Рајаковић и Здравковић се слажу да Србија не мора да има сопствену нуклеарну електрану зато што је мала земља.

„Било би сасвим довољно и да се удружимо са неким, не морамо да имамо своје постројење", наводи Здравковић.

О оваквој могућности већ је говорио и Александар Вучић - крајем октобра 2021. изјавио је да Србија жели да учествује у изградњи нуклеарне електране у мађарском граду Пакш, где се у сарадњи са Русијом праве два нова блока.

Србија је спремна да плати „удео од пет или 10 одсто" трошкова, рекао је тада председник Србије.

Здравковић оцењује да је улазак у посао са постојећом електраном „магловита идеја".

„Такав договор захтевао би сагласност више страна, а пре свега би испоручилац технологије морао да пристане на тако нешто", истиче.

Са ким би Србија могла да гради нуклеарну електрану?

Према ранијој најави Вучића, партнер на изградњи нуклеарне електране могла би да буде Русија.

„Нисмо раније размишљали о томе, али сада озбиљно почињемо о томе да размишљамо", изјавио је Вучић 2021. године, после састанка са Путином у Сочију, пренела је руска информативна агенција РИА новости.

Међутим, некадашњи директор ЈКП „Београдске електране" Раде Баста предложио је да се у такав пројекат уђе са Америком или Европском унијом ради отварања научно-истраживачког центра за нуклеарне технологије у сарадњи са Институтом у Винча.

Србија већ има потписане споразуме у овој области са Русијом.

Приликом последње посете Владимира Путина Србији, у јануару 2019, потписан је 21 споразум, а два се односе на област нуклеарне енергије.

Тада је Ненад Поповић, министар без портфеља задужен за иновације и технолошки развој, са Росатомом потписао споразум о отварању Центра за нуклеарну науку, технологије и иновације.

Центар, према доступним подацима, још није отворен.

Поповић је са Росатомом тада потписао и споразум о коришћењу нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе.

Министарство рударства и енергетике није одговорило на питања ББЦ-ја да ли су неке компаније до сада изразиле заинтересованост или дале конкретне понуде за изградњу нуклеарне електране.

На наша питања није одговорила ни руска државна корпорација за атомску енергију Росатом.

Да ли је безбедно имати нуклеарну електрану у свом дворишту?

Прва асоцијација на нуклеарне електране многима су страшне слике уништеног Припјата и људи који у најгорим мукама умиру од последица радијације.

Последице трагедије у јапанском граду Фукушима 2011. године, када је услед земљотреса и цунамија дошло до експлозије у нуклеарној електрани, и евакуисано око 150.000 људи, још нису у потпуности отклоњене.

Међутим, стручњаци са којима је ББЦ разговарао кажу да је безбедност последње што их брине када су у питању нуклеарне електране.

„Нуклеарна технологија је озбиљно напредовала, имамо пету генерацију нуклеарних реактора и могућност акцидента је релативно мала", каже Рајаковић.

Здравковић се слаже и истиче да се многе европске земље ослањају на нуклеарну енергију, и то не само за добијање струје.

„Наука је тако далеко отишла да многе земље имају ратне подморнице на нуклеарни погон, које уз сопствене реакторе плове светским океанима", наводи.

Србија је, такође, већ окружена нуклеарним електранама, подсећа професорка Уранија Козмидис-Лубурић са Факултета техничких наука у Новом Саду.

„У непосредној близини су Пакш у Мађарској, Кршко у Словенији, а нису далеко ни Черне воде у Румунији и Козлодуј у Бугарској.

„Толико су близу да, ако би дошло до акцидента, не би било много важно што нису у дворишту", истиче Козмидис-Лубурић.

Она оцењује да је „могућност да људска грешка доведе до катастрофе данас далеко мања него пре више од тридесет година, када се десио Чернобиљ".

Погледајте видео: Контроверзно испуштање воде из нуклеарне електране Фукушима

Чернобиљ, 'једна од најгорих нуклеарних катастрофа у историји'

Чернобиљска катастрофа из 1986. године сматра се једном од најтежих нуклеарних несрећа у историји човечанства, наводи се у енциклопедији Британика.

Према проценама, експлозија нуклеарног реактора у Чернобиљу ослободила је неколико пута већу радиоактивност него атомске бомбе бачене на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки у Другом светском рату.

Нема тачних података о броју настрадалих приликом и од последица експлозије, али се сматра да је висок степен радиоактивности довео до обољења повезаних са радиоактивним зрачењем, деформитета и случајева рака код људи и животиња.

Градић Припјат од око 30.000 становника, надомак којег се налазила нуклеарна електрана, евакуисан је у данима после катастрофе.

Данас се ненасељено подручје око Припјата, такозвана Зона искључења, простире на око 4.200 километара квадратних и обухвата делове Украјине и Белорусије.

Према подацима међународног извештаја „Наслеђе Чернобиља: Утицај на здравствени, еколошки и социо-економски утицаји" (Chernobyl's Legacy: Health, Environmental and Socio-Economic Impacts) из 2005. године, чернобиљска катастрофа довела је до више од 2.000 смрти и више од 4.000 случајева рака штитасте жлезде.

Погледајте видео: Чернобиљ - потрага за породичним доком 35 година после нуклеарне катастрофе

Шта са нуклеарним отпадом?

Србија није решила питање нуклеарног отпада, који се накупља још од 1948. године када је отворен Институт за нуклеарне науке Винча, подсећа професорка Козмидис-Лубурић, која је 2007. радила као државна секретарка тадашњег Министарства науке, за време друге владе Војислава Коштунице.

Тада је формирана специјална комисија са задатком да реши питање трајног одлагања нуклеарног и радиоактивног отпада, али је расформирана пре него што је успела да испуни циљеве, пошто је Војислав Коштуница поднео оставку 2008. године.

„Србија нема ни постројење за прераду нуклеарног отпада, ни трајно одлагалиште, а то је до сада морало бити решено", каже Козмидис-Лубурић.

Нуклеарни отпад стоји у хангарима Института Винча и чува се у условима који су предвиђени за привремено складиштење, објашњава она.

Старим законом из 2009. године, Србија се обавезала да до фебруара 2019. трајно реши питање одлагања радиоактивног отпада и предвидела је изградњу одлагалишта.

Новим Законом о радијационој и нуклеарној сигурности из 2018. године, питање нуклеарног отпада стављено је ад акта, подсећа Козмидис-Лубурић.

Евентуална изградња нуклеарне електране захтевала би изградњу трајног одлагалишта, али се отвара питање где би оно могло да буде.

„Не бих баш куповао нити бих својим рођацима саветовао да купују станове и куће близу одлагалишта нуклеарног отпада", каже Никола Рајаковић.

Србија нема ни Стратегију управљања истрошеним нуклеарним горивом и радиоактивним отпадом која треба да пропише потребне кораке за изградњу постројења за одлагање радиоактивног отпада, предвиђену Законом о радијационој и нуклеарној сигурности и безбедности.

„Поступак израде овог документа је у току", речено је из Србатома у писаном одговору за ББЦ на српском.

Где и када би могла да никне нека будућа нуклеарна електрана у Србији?

Ако се у будућности заиста градила нуклеарна електрана, Србија би морала да одабере довољно безбедну локацију.

За хлађење реактора су потребне велике количине воде, па би електрана морала да буде у близини велике реке, објашњава Милош Здравковић.

„То би могле да буду Сава, Дунав или Велика Морава", каже Здравковић.

Као нуклеарно гориво, потребни су уран и плутонијум, а у Србији не постоји ниједан активни рудник где се ископавају такве сировине.

Србија такође не располаже билансним резервама нуклеарних сировина, наводи се у Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2025. године са пројекцијама до 2030. године.

Резерве урана, то јест, уранијума се процењују на око 1.000 тона, стоји у документу.

„Морали бисмо да увозимо нуклеарно гориво", појашњава професорка Козмидис-Лубурић.

Русија поседује око 9 девет одсто светских резерви уранијума и једна је од највећих извозника у Европи.

Од извоза зарађује више од 133 милијарди долара годишње, показују подаци сајта World Nuclear.

Међутим, нуклеарна будућност је најмање деценију далеко и то од тренутка када се укине мораторијум, показује Стратегија развоја енергетике Републике Србије до 2025. године.

Након укидања забране на изградњу нуклеарних постројења, требало би да прође између 10 и 15 година пре него што се стекну услови да се нуклеарна електрана пусти у рад, наводи се у документу.

Погледајте видео: Више од деценије од катастрофе у Фукушими

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]