Штедимо ли довољно и каква је разлика између сламарице и банке

СМС порука са обавештењем да је легла плата многе ће натерати на размишљање колико ће новца и на шта потрошити, али не и Марију Живковић - она ће се упутити ка мењачници како би део новца одмах пребацила у девизе и увећала уштеђевину за црне дане.

Просечни месечни износ који уштеде грађани Србије је 5.668 динара, што је за 450 динара више него прошле године, а до већег раста штедње довела је и пандемија корона вируса, наводи се у истраживању агенције ИМАС Интернешнал за Ерсте банку.

Живковић успева да уштеди и више - 200 евра одмах оставља „у сламарицу", пошто од камате на орочену штедњу у банци више не може много да се заради, прича за ББЦ на српском ова 63-годишња стручњакиња за односе са јавношћу.

„У банци имам неколико хиљада евра које не дирам, стоје тамо за 'не дај Боже', али месечно не добијем ни 20 евра годишње од тога", додаје она.

Светски дан штедње обележава се 31. октобра, а установљен је на првом Међународном конгресу банака за штедњу који је 1924. године одржан у Милану у Италији.

Динарска штедња у Србији бележи бржи раст од девизне већ девету годину заредом, а ове године први пут је прешла 100 милијарди динара, док девизна штедња у банкама износи 12,2 милијарде евра, поручили су из Народне банке Србије (НБС), преноси телевизија Н1.

У претходних девет година динарска штедња се увећала шест пута, достигла је 100,5 милијарди динара у првих осам месеци 2021. године и за 45 милијарди динара је већа него 2018. године, објаснили су из НБС.

Упркос томе, штедња у Србији је „веома мала" када се пореди са другим европским земљама и она износи око 15 одсто бруто домаћег производа (БДП), истиче Даница Поповић, професорка Економског факултета у Београду, у писаном одговору за ББЦ на српском.

Разлика између штедње у банци и сламарици је велика - „што се више људи одлучи да штеди са стране, ефекат ће бити као да се гасе сијалице на тачкама где се ти људи налазе - онда имате земље које сијају и оне које су у мраку", појашњава Поповић.

Зашто је важно да штедимо

Око 70 одсто испитаника у анкети Ерсте банке рекло је верује да је штедња важна, а 27 одсто учесника у истраживању је задовољно сумом коју успеју да склоне са стране на месечном нивоу.

То је напредак у односу на 2019. годину, када је 52 одсто грађана Србије старијих од 15 година практиковало неки вид штедње и у просеку је месечна уштеђевина износила 4.771 динар, показало је истраживање исте банке.

Већина становника Србије штеди новац како би створила резерве за теже периоде који могу доћи, а 20 одсто испитаника то чини како би финансирала веће куповине или одласке на одмор, показује истраживање.

Значај штедње пре неколико месеци је увидео и Угљеша Крсмановић - недавно је почео да живи сам и, како каже, сада му је „сваки динар важан".

„Када сам живео са родитељима, нисам морао да плаћам готово никакве трошкове и одлазила ми је плата углавном на хирове и нека мала задовољства.

„Кренуо сам да штедим, јер живим сам и морам да будем одговорнији - хоћу да оставим нешто са стране за 'не дај Боже', јер је данас све неизвесно, па и послови које радимо", прича за ББЦ на српском овај 30-годишњак који се бави креирањем квота за игре на срећу.

Штедња из психолошког угла

Жарко Требјешанин, психолог

Штедња је врло рационалан поступак, јер човек на тај начин може да планира и предвиђа будућност.

То је увек добра одлука - људи морају бити спремни да после добрих година и периода могу доћи времена са мањим приливом новца.

Постоје и патолошки облици штедљивих људи који су спремни да се пате и живе врло сиромашно, док истовремено имају огроман новац на рачунима у банци.

Још је Сигмунд Фројд говорио о аналном карактеру људи који гледа да што више уштеди, а онда одједном може да постане расипан и потроши све.

Постоји и други облик патологије - људи који су спремни да потпуно потроше све што имају.

Када се говори о нашем поднебљу, често су то људи који мало зарађују и спадају у балкански тип човека - неодговоран, расипан и подложан страстима.

Необично је што је штедња порасла у току пандемије, јер је логично да људи сада имају мање новца, али је очигледно да се осећају угроженим.

Појава да људи почињу да штеде више услед несигурности која може погодити индивидуалце или читаво друштво није ретка, каже Даница Поповић.

„Постоји правило да у фази просперитета људи све више троше, узимају кредите, задужују се, док рецесија изазива раст неповерења - тада ће човек штедети независно од тога колика је каматна стопа", појашњава ова економисткиња.

Као дугорочни циљ, Крсмановић је одредио да у будућности скупи новац за учешће за кредит за стан, а од неких доступнијих ствари издваја путовање у неке од градова које је одувек желео да посети, попут холандског Амстердама.

„Не видим други начин да до тога дођем, осим штедњом", наглашава овај 30-годишњак.

Сламарица или банка - питање је сад

Иако су подаци показали да српско становништво све више штеди новац у банкама, пензионим фондовима или осигуравајућим кућама, тешко је установити колике суме новца грађани штеде самостално.

Марија Живковић се у последњих неколико година претежно опредељује да сама чува уштеђевину због, како каже, неповољнијих услова у банкама него раније.

„Када сам 2008. године орочила 30.000 евра у банци, то је доносило леп приход - за три или четири године добила сам око пет хиљада евра преко камате", препричава она.

Десетак година касније се распитивала за услове штедње у банкама, али је дошла до закључка да се више не исплати оставити већи износ у банци.

„Држим део уштеђевине у банци само из страха да ме неко случајно не опљачка, а не због камате - остатак чувам у сламарици", додаје она.

Упркос чињеници да грађани услед ниских каматних стопа често немају мотив да уштеђевину повере банкама, Даница Поповић поручује да је разлика између орочене штедње и сламарице „огромна" и да их „деле два века".

Штедњом „са стране", индивидуалац читавом систему одузима један замајац и привредни раст постаје нижи, каже професорка Економског факултета у Београду.

Потрошачке цене у Србији у септембру ове године скочиле су за 5,7 одсто у поређењу са истим месецом 2020, наводи се у извештају Републичког завода за статистику.

То је довело до забринутости код дела штедиша који се боје да ће новац који су орочили у банкама бити обезвређен.

Професорка Даница Поповић, међутим, указује да сада живимо у „прилично мирном времену" када је инфлација у питању.

„Огромна штампања новца током пандемије већином још нису дала резултате, али није искључено да се инфлациони замах временом појача", истиче она.

Врсте и услови штедње у банкама у Србији

У зависности од валуте коју су грађани изабрали, штедња може бити динарска или девизна, наводи се на сајту Удружења банака Србије (УБС).

Врсте штедње се деле још и на орочене и неорочене (штедње по виђењу) и разликују се по року орочавања, додаје се.

Код орочене штедње се штедише обавезују да неће подизати депозит у договореном року - уколико је тај рок до једне године, реч је о краткорочној ороченој штедњи, а она може бити и дугорочна када је период дужи од 12 месеци.

Банке клијентима исплаћују камате у валути депозита по истеку тог периода, најчешће на месечном нивоу, а могуће је и исплаћивање на три, шест или 12 месеци.

Ако се неко одлучи на неорочену штедњу, уштеђевином може располагати у сваком тренутку, али је камата углавном мања него код орочене штедње.

Банке у Србији нуде и рентне орочене штедње, које омогућавају клијентима да располажу каматом у току орочења, пише на сајту УБС.

Како штедња утиче на привреду

Поред тога што је значајно да људи чувају новац због циљева које желе да остваре и непредвиђених околности које их могу задесити, штедња има и шири утицај на економију сваке државе.

Без штедње нема инвестиција, ни привредног раста друштва и државе, напомиње Даница Поповић, професорка Економског факултета у Београду.

„Сасвим је јасан редослед акције у условима привредног раста - најпре иде штедња, па инвестиције, па привредни раст и онда увећани доходак.

„Како расте доходак, почиње да расте и штедња и циклус се наставља, али је проблем што на почетку штедње једноставно нема и тада је једини начин да отпочне раст негативна штедња, односно задуживање", објашњава у писаном одговору за ББЦ на српском.

Иако напредује у том погледу, Србија се не може похвалити високом стопом штедње у односу на земље региона и Европе - она износи око 15 одсто БДП-а.

„За одржив привредни раст потребно је да инвестиције чине барем 25 одсто БДП-а, а домаћа штедња треба да буде приближно једнака инвестицијама, што показује да у Србији нема средстава за раст", објашњава Поповић.

Према истраживању агенције Имас, становници Хрватске су прошле године просечно штедели 469 куна месечно (око 7.300 динара), наводи се у тексту на порталу poslovni.hr.

Бугарска и Румунија бележе „вишеструко већу" домаћу штедњу од Србије, иако су просечна примања у тим земљама на сличном нивоу, напомиње Поповић.

„Ситуација се додатно компликује тиме што је већи део ове штедње потиче од дознака које емигранти шаљу у Србију, које су пре пандемије биле око три милијарде евра или седам до 7,5 одсто БДП-а", додаје економисткиња.

Преваре штедиша деведесетих година прошлог века

Поверење људи у Србији и Црној Гори у банке озбиљно је пољуљано деведесетих година прошлог века када је почео распад и рат у бившој Југославији.

Једна од највећих инфлација у историји финансијских система, санкције и немаштина, приморали су људе да се сналазе на сваки начин.

У то време, појавили су се Јездимир Васиљевић и Дафина Милановић, као оснивачи банака Југоскандик и Дафимент, који су уз подршку државног врха о чему постоје документовани записи, нудили пирамидалну штедњу и невероватне камате на динаре и немачке марке.

Нуђене су камате од 10 до 15 посто на немачке марке, а 160 посто на динаре на месец дана .

Многи су насели на бајку о лакој заради, па су полетели да ставе уштеђевину у нади да ће им се вратити много више.

Штедише су сатима, ноћима и данима, чекали у редовима испред подружница банака како би добили уплатни број, а заузврат су добијали уговоре и признанице.

Тада су се многи фотографисали са Дафином Милановић коју су називали и српска мајка, љубили се са њом, грлили њене постере.

„Релативно касно смо ушли о то, мислим да смо 1992. у Дафимент банку уложили неких 500 швајцараца које смо добили од продаје аута", прича београдска пензионерка Вишња Бућан Протић.

„Али видели смо да то не мирише на добро и брзо подигли паре, а чини ми се да смо на уложено извукли још бар 250 франака.

Међутим, после овога никад више нисмо хтели да стављамо тамо новац", додаје она.

По промени режима 5. октобра 2000. године, откривено је да су иза пројекта Дафимент банка стајали дотадашњи председник Србије и СР Југославије Слободан Милошевић, по професији банкар, и његови најближи сарадници.

Идеја је била да се узму паре од грађана за финансирање владавине.

Комисија Народне банке Југославије касније је утврдила да је „Дафимент банка" током једноипогодишњег рада, од 9. октобра 1991. до 1. маја 1993, имала 163.025 штедиша, са којима је направљено 577.600 уговора, а укупан дуг према грађанима је процењен на око 450 милиона немачких марака.

Према попису, после краха банке пронађено је 109.639 немачких марака, а комисија НБЈ није успела да утврди како и где је потрошено више од 315 милиона немачких марака.

Иако није морала, нова власт је преузела обавезу враћања новца старе девизне штедње грађанима, која се деведесетих година налазила у државним и приватним банкама.

До 2016. године, када је престала обавеза, држава је исплатила дуг од 4,2 милијарде евра.

Међутим, око 600.000 штедиша којима су депозити током деведесетих година били замрзнути нису дочекали своје улоге.

Јездимир Васиљевић, власник Југоскандика, био је 2013. године осуђен на пет година затвора на основу оптужбе да је оштетио штедише за више десетина милиона марака.

Међутим, пошто је то време већ провео у притвору, одмах убрзо је и пуштен на слободу.

По изласку из затвора, био је чак и учесник ријалити програма Фарма на ТВ Пинк.

Дафина Милановић, један од симбола привредног суноврата Србије, била је оптужена за присвајање скоро 20 милиона марака, милион долара, 510.000 швајцарских франака, десет милиона шилинга и 200 милиона лира.

Теретила да је неовлашћено располагала улозима штедиша, омогућила је појединим клијентима исплату преко реда, а основала је и фонд председнице банке из чијег трезора је неколико пута узимала новац и трошила га.

Преминула је 4. септембра 2008. године, због чега је поступак против ње обустављен.

Шта банке раде са нашим новцем

Када грађани узимају кредит којим ће започети или проширити бизнис, банка им уз надокнаду путем камате поверава новац који им омогућава да остваре профит.

Овај процес иде и у супротном смеру - штедише остављају новац у банкама која им исплаћује камату и та средства одмах пласира у неку нову активност, каже Даница Поповић.

„Када би тај новац остао у банци, како многи грађани мисле, она не би могла да заради довољно новца да грађнима исплати камату, радницима плате, не би остало новца за инвестиције", истиче професорка.

„Банка је, у ствари, једна празна шкољка, која се празни истом брзином којом се и пуни", објашњава.

Уколико се „шкољка" не пуни довољном брзином, постоји решење - БЕОНИА (Belgrade Overnight Index Average), односно просечна пондерисана каматна стопа по основу преконоћних позајмица на међубанкарском новчаном тржишту у Републици Србији, наводи се на сајту НБС.

Висина ове каматне стопе је у петак 29. октобра износила 0,2 одсто, према подацима са сајта НБС.

„Банкама се чак највише исплати да све депозите пласира у обвезнице НБС, где је ће зарадити дивиденде по стопи која је пет пута већа", додаје Поповић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]