Петница и сексуално узнемиравање: Како разговарати са ближњима, жртвама насиља

Болне и застрашујуће тајне које су доскоро боравиле у тамним ходницима сећања или подсвести све чешће излазе на видело.

Све је више девојака и жена које налазе снаге да испричају сопствена трауматична искуства сексуалног узнемиравања или злостављања.

Оптужбе за сексуално узнемиравање девојчица у Истраживачкој станици „Петница" само су последње у низу случајева изнетих у јавност од почетка године - од злостављања у школи глуме Мирослава Алексића до тврдње о подвођењима девојака у Јагодини.

„Тога ће сад бити доста, мени је колегиница која је психотерапеуткиња рекла да откад је случај Алексић био у медијима, клијенти су одједном почели да причају о сексуалном злостављању.

„Нису уопште дошли из тог разлога, али због тога како су те приче изашле у јавном простору, оне осећају да је сад у реду да се о томе прича", каже за ББЦ на српском Ана Тодоровић, психолошкиња из Србије која ради као научна сарадница у Оксфордском центру за емоције и афективну неуронауку.

Пре доласка у Велику Британију Тодоровић је предавала на семинару из психологије у Петници, па на оптужбе за узнемиравање пет бивших полазница против једног мушкарца да их је узнемиравао не гледа само професионално.

„Ја сам тамо била пре 15-20 година кад сам била на студијама и у мом друштву сад се јављају девојке са тим причама, а тога сигурно има и у млађим генерацијама.

„Верујем да је у целој земљи кренуо мали талас поверавања", додаје Тодоровић.

Овај случај се делимично разликује од претходних јер је, чак и на друштвеним мрежама значајно мање оптужби да су жртве или њихови родитељи криви за оно што се десило.

Такође, изостали су коментари да „жртве то користе за самопромоцију", јер су желеле да буду анонимне.

А то је корак у добром правцу, сматра Тодоровић.

Шта урадити кад вам неко исприча лично искуство?

Како се поставити ако другарица, ћерка или познаница исприча да је доживела непријатност са учитељем, наставником или тренером?

Психолози се слажу да је најважније пажљиво саслушати, све док имају потребе да говоре.

„Кад чујете приче које су страшне, први импулс је да их негирате, помислите 'то мора да је неки неспоразум, можда није баш тако страшно', али све те мисли треба да одагнате.

„То не треба да искажете, већ да пошаљете поруку верујем ти", истиче Тодоровић.

Друга важна порука блиској особи треба да буде „жао ми је, то није смело да ти се деси", додаје.

Њима је потребан неко ко може да их чује, а неће их осудити, саветују стручњаци.

„Жртве треба слушати, треба им веровати и скинути то бреме кривице, срама и одговорности, и треба их подржати.

„Ти савети су универзални и важе и за пријатеља и за терапеута и за родитеља", сматра и Ивана Јакшић, социјална психолошкиња са Факултета политичких наука.

Ако се и вама десило нешто слично, имаћете жељу да одмах поделите исксутво. Али - стрпите се.

„Кад вам се неко поверава, немојте причати о себи.

„Захвалите се особи на поверењу које вам је указала и обећајте јој да никоме нећете рећи шта јој се догодило без њеног експлицитног пристанка", саветујеТодоровић.

Жртва треба сама да одлучи жели ли да тај разговор буде почетак њеног поверавања вама или другима.

У разговору се може поменути и могућност обраћања некој од надлежних служби, саветовалишту или полицији, али без инсистирања.

„Не форсирати ништа и оно што је важно запамтити - ово све не мора да буде у једном разговору.

„Битно је да (жртва) од вас добије потврду да је она океј и да сте спремни да је слушате када је она спремна да прича", наводи Тодоровић.

Шта не треба радити?

Ништа што би особу која се поверава могло додатно да повреди.

Иако треба саслушати с пажњом, битно је не „копати" превише.

Према мишљењу стручњака, није добро ни покушавати да се разговор пребаци на веселије теме, нити сугерисати да то што се десило „није тако страшно".

„Све реченице које почињу са `Ето, бар си сад јача` или `Ето, бар си научила` треба избегавати", упозорава Тодоровић.

Траума није само искуство повређивања или насиља, већ и неадекватна реакција која уследи, те зато треба бити врло обазрив.

„Ми као пријатељи или блиске особе хоћемо да ту ситуацију поправимо, да им одузмемо бол, али то једноставно није могуће.

„Оно што је њима потребно је да прихватимо да их то боли", додаје психолошкиња.

То је посебно важно када дете пожели да пред родитељем одшкрине врата непријатних искустава.

Како да се поставе родитељи?

Ипак, и у тој ситуацији стручњаци саветују родитеље да најпре саслушају и смирено поступе.

„Не сме бити прекомерних реакција каквим могу бити склони поједини родитељи - `идем да му поломим ноге`, `треба ли ја сад неког да бијем`, јер таква реакција код детета изазива страх, сад и за родитеља.

„А уз страх од починиоца, то ће довести само до затварања детета", наводи Ивана Јакшић.

Често се чују коментари да отуђеност у савременим породицама доводи домање спремности деце да се повере родитељима.

Треба разумети да чак и у породицама испуњеним љубављу и поверењем, деца оклевају да се повере родитељима како би их заштитила од тешких сазнања, објашњава Јакшић.

„Ипак, основни разлог због којег жене не пријављују насиље је да верују да су саме криве за то што им се догодило или бар да нису биле довољно снажне или мудре да се одбране", каже Јакшић.

Исти образац важи и за Петничарке, по правилу успешне и талентоване ученице и научнице.

„И оне размишљају - ето, отишла сам тамо да будем најпаметнија, а шта ми се догодило, како сам могла да будем тако глупа, како сам подлегла његовој манипулацији", указује она.

Отуда негирање, потискивање и заборављање - све су то одбрамбени механизми.

Како се одупрети?

Постоје истраживања, каже Јакшић, која потврђују да уколико дете, током раног детињства, расте уз родитеље који га прихватају безусловно онакво какво јесте и дозвољавају да погреши - оно ће касније лакше смоћи снагу да им саопшти и лоша искуства, без бојазни да ће бити осуђивана или одбачена.

„Важно је да то родитељи експлицитно кажу деци, иако се то подразумева - уколико ти се догоди било шта, уколико мислиш да си погрешио или погрешила, нека ти родитељи буду прва адреса којој ћеш се обратити.

„У реду је, нећемо те због тога мање волети, сви смо некад погрешили", предлаже Јакшић.

Перцепција себе као жртве - која је увек недостатна, мањкава - срозава самопоштовање, а то може бити увод у анксиозност и депресију, упозорава она.

То је универзални механизам који важи за све жртве, не само оне које су преживеле сексуално насиље.

„Родитељи од рођења треба да граде такав однос са децом и да од њих не захтевају перфекцију", додаје Јакшић.

То би, каже, требало да важи у свим, па и у случајевима надарене деце, попут оне која су похађала и похађају „Петницу".

Деца која су од родитеља добила поруку да су вредна љубави и поштовања таква каква јесу, биће не само спремнија да се повере родитељима, већ и да реагују и пријаве насиље другима.

Као полазницу и данас, сарадницу у Петници, што Јакшић с поносом истиче, посебно ју је дотакла прича о узнемиравању које се годинама, према наводима изнетим у листу Време, дешавало тамо.

Била је међу сарадницима који су још у јануару писали управи станице и тражили њихову одговорност, али није било адекватне реакције док се прича није појавила у медијима.

Случај Петница - по чему је другачији?

Уопштено гледано, ни по чему, у односу на претходне.

Поново је укључен мушкарац који користи ауторитет да злоупотребљава малолетне или младе девојке.

Пет жена, некадашњих полазница ове установе, за београдски недељник Време, поделило је приче о претрпљеном злостављању.

У близини ове надалеко чувене станице, у истом селу поред Ваљева, налази се и Петничка пећина - мрачна и камена грдосија која споља плени лепотом.

Данас се чини да станица и пећина, не деле само име и адресу, већ да их веже дубља симболика.

У тексту новинарке Јоване Глигоријевић стоји да се човек који је означен као насилник аматерски бавио фотографијом, те да су, према наводима девојака са којима је ауторка разговарала, одлазиле су код њега да им прегледа радове, проводећи и по неколико сати у његовим просторијама.

Неке од њих је присиљавао да их фотографише наге, некада и под дејством алкохола, додаје лист.

„Кад сте ауторитет младој особи, било да је реч о студентима или средњошколцима, они вам се диве", напомиње Тодоровић.

Она ради у лабораторији која се бави проучавањем менталног здравља адолесцената.

Током адолесценције, у природном процесу осамостаљивања, млади се све мање и мање ослањају на родитеље, а више траже друге изворе ауторитета, додаје.

„На том путу и склапају врло дубока пријатељства с другим људима.

„Не постоји период живота кад се толико везују за друге људе као у адолесценцији, обично се везују за друге адолесценте, али неко ко је одрастао и ко уме ту да се углави,може то да искористи", упозорава Тодооровић.

Већина одраслих ће бити добронамерна и неће то злоупотребити, али случај из Петнице показује ону мањину.

Како такви случајеви остају јавна тајна?

Некадашњи и садашњи директор „Петнице" делимично или у потпуности негирали су да су знали за такво понашање.

И у овом случају, као и код претходних, после писања медија испоставља се супротно - као да су сви знали шта се дешава.

А онда се поставља питање - како нико од старијих, посвећених добробити деце, није реаговао, већ је фотографисање девојчица било јавна тајна?

Одговор лежи у неколико испреплетаних психолошких процеса, које је због добробити „Петнице" као научног центра за младе, важно расветлити, наводи Ивана Јакшић.

Они не аболирају учеснике, али објашњавају како „иначе исправни људи раде криве ствари".

У станици, напомиње, већину чине жене, а већи део њих је имао контакт са овим насилником.

Неке је успео да фотографише, неке не, али је вероватно за већину то било непријатно искуство или траума, додаје психолошкиња.

„Онда ви то закључате негде у свести и тешко вам је да мислите о томе, а затим долазите у ситуацију да шаљете своје полазнице код њега и вама то болно искуство с њим чак ни тад не долази у свест", каже Јакшић, која је у Петници била и полазница и предавачица.

Поред механизма потискивања, међу људима се јавља и жеља за уклапањем - са човеком за кога се данас наводи да је насилник, дружили су се готово сви руководиоци и већина сарадника.

„Он није имао реалну моћ, али је имао велики социјални капитал.

„Да није било тога можда би он већини деце био сумњив, овако људи којима се ви дивите и поштујете и невероватни су стручњаци у областима - кад се они друже с њим, та звездана прашина прелази и на њега", описује Јакшић.

На крају, али не и мање важно, наводи оно што се стручно назива дифузија одговорности.

„То је као случај насиља када је момак ударао девојку на Ади, а нико од присутних не реагује, чекајући остале, једноставно - одговорност се распе", каже Јакшић.

Међутим, „то не важи за управу Петнице"` сматра она, која није смела да чека.

Ове недеље је Петнице саопштено да је досадашњи директор Никола Божић поднео оставку, а претходно су надлежни започели истрагу о овом догађају.

Име човека означног као насилника обелоданио је бивши директор Вигор Мајић за Н1.

Иако су руководиоци најпре тврдили да је са њим раскинут радни однос 2017. године, утврђено је да су га и касније повремено ангажовали.

„Описивали су га као ренесансног генија коме су, ето, у старoсти попустиле инхибиције, а онда смо видели да су се те ствари дешавале од раних деведесетих.

„Тај образац се провлачи и овде у Енглеској, увек се питају `шта би наука без тих мушкараца` или шта ће Петница без њих, а та идеја усамљеног генија без кога се не може је само мит", наводи Тодоровић.

Каква је ситуација у Енглеској?

И тамо постоје такви проблеми, али је друштво у Енглеској - од случајева злостављања у католичким школама током 1990-тих - променило ставове.

Као непримерено понашање сматра се, не само, сексуално узнемиравање малолетница, већ и између професора и студенткиња на универзитетима.

„Сматра се неприхватљивим тај раскорак у моћи јер веза или однос може у ствари да буде искоришћавање студенткиња.

„А за средњошколски узраст је то апсолутно неприхватљиво", додаје Тодоровић.

Постоји и системски одговор - на пример, свака школа има саветника за децу, коме се могу обратити у вези са наставом, али и другим проблемима.

Ана Тодоровић чува најлепше успомене из периода проведеног у Петници, те ју је зато ова прича, о којој није знала док је радила тамо, дотакла и „нанела пуно бола".

„Примећујем сад и неке покушаје да се омаловажи поступак ових храбрих жена, тврдњама да све конце повлачи неки мушкарац који се свети Вигору Мајићу, то је погрешно.

„То је скретање пажње са жртава", објашњава Тодоровић.

Шта даље?

Тодоровић каже да је изузетно важно што „постоји јавни консензус да тако нешто није смело да деси".

„То нам помаже да сад само одлучимо како даље, а сви знамо у ком правцу и куда", истиче научна сарадница са Оксфорд универзитета.

Ана Тодоровић предлаже да се оформе јасни механизми и уведу протоколи и кодекси у свим образовним институцијама, да би жртве знале коме да се обрате, али и где би могле да се информишу шта се подразумева под сексуално заснованим насиљем.

Истовремено, треба запосленима објаснити зашто није прихватљиво да буду у вези са неким ко је у подређеној позицији или над киме имају моћ.

Корак у том правцу начињен је 2017. године у Србији, али се од њега и пре почетка одустало.

Тада је Министарство просвете одлучило да повуче образовне пакете Инцест траума центра који су се бавили овом проблематиком.

Радило се о брошурама како да кроз различите предмете наставници у основним и средњим школама деци објасне појмове, али и како да се они опходе ако им се пожале на неки облик насиља или траума.

„Пропустили смо тај воз, рекли су да нам то не треба, а сад видимо да нам и те како треба.

„И за децу и за одрасле", подсећа Ивана Јакшић.

Као илустративан пример наводи како је чак и на вртићком узрасту објашњено у којим ситуацијама дете треба да се обрати родитељима и васпитачима - када додири неке особе чине да се осећа ,,као кишни облак", уместо као ,,топло као сунце".

У конкретном случају Петнице, Јакшић прижељкује судски епилог.

„Било би сјајно да до тога дође, јер би то и другим жртвама вратило поверење у полицијске и судске органе, мада је за нека дела наступила застара, али и то је у реду.

„Жртве никоме не дугују да пријаве насиље, само је важно да оне зацеле, а ми смо ту да им помогнемо", закључује Јакшић.

Психичку, правну и лекарску помоћ жртве могу затражити и позивима на:

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]