Светски дан борбе против рака: „Корона вируса сам се плашила више него оба карцинома“

Гордана Првуловић из Београда има 60 година и пре 17 година јој је дијагностикован тумор дојке.

Од прошле године име и дијагнозу малигног тумора лимфних жлезда Нон Хочкин.

„Добила сам дијагнозу карцинома дојке 2004. године. Ушла сам у 17. годину опоравка надајући се да је све добро, међутим од јануара 2020. сам у борби с лимфомом. Уз све то, десила ми се и корона", почиње Гордана разговор за ББЦ на српском.

Док је корона вирус продрмао свет, њу и још око 49.000 становника Србије „продрмала" је друга дијагноза.

Саопштено им је да имају рак.

У Србији је током 2020. регистровано 49.043 малигних тумора, подаци су Међународне агенције за истраживање рака Светске здравствене организације.

У години када је у Србији, према подацима Републичког завода за статистику, преминуло скоро 115.000 људи, рак је однео 28.107 живота - подаци су СЗО-а.

У свету је у години у којој је почела пандемија корона вируса регистровано око 19,3 милиона нових случајева малигнитета, а од рака је умрло скоро 10 милиона људи.

Пандемија корона вируса је утицала на дијагностиковање и лечење већином хроничних незаразних болести, међу којима су заступљени и оболели од малигних болести, кажу за ББЦ на српском у Институту за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут".

Како тачно и колико се разликују подаци, биће познато по завршетку епидемије, наводи се у одговору достављеном ББЦ-ју на српском поводом 4. фебруара, Светског дана борбе против рака.

Последњи званични подаци о малигнитетима у Србији Института „Батут" објављени крајем 2020, односе се на 2018. годину.

Према тим подацима из Регистра за рак, током 2018. године од свих малигних тумора оболело је 41.661 људи, а преминуло је 21.607 онколошких пацијената.

„Само да ми неко каже од чега болујем"

У јануару 2020, када је корона вирус наизглед био далеко од Србије, Гордана Првуловић је почела да има симптоме који су указивали на проблем с лимфним жлездама.

Због страха од короне и здравственог стања, одмах се изоловала, а до добијања коначне дијагнозе прошло је скоро пола године.

У јуну је сазнала да има лимфом.

„Од јануара до јуна 2020. имала сам само једну жељу - да се постави дијагноза, каква год да је.

„Само да неко каже шта је и да ја знам од чега болујем и да кренем лечење", прича Гордана.

Добијање дијагнозе није јој успорила епидемија, већ сви добри резултати које је имала и на основу којих лекари нису могли да утврде у чему је проблем.

Рађене су јој биопсије, анализе крви, два пута испитивање коштане сржи и на крају је у јуну сазнала да болује од лимфома.

Прву серију хемиотерапија добила је у јулу и све је ишло по плану.

У болницу је одлазила уз негативан тест и увек у страху да се не зарази короном.

„То је страх који вам уђе у цело тело, у сваку пору. Страх од короне, више него страх од примарне болести од које се лечите.

„Короне сам се бојала више него оба карцинома", каже Гордана.

Чувала се и водила рачуна, а током читаве 2020. њено кретање је било - кућа, болница, дом здравља.

Упркос свим напорима, у новембру је, после петог циклуса хемиотерапије, добила корона вирус.

„Примала сам терапију на Клиници за хематологију, изашла сам из болнице и после два дана осетила сам први симптом."

Повишена температура је била сигнал да некоме треба да се јави, додаје.

„Отишла сам на Инфективну клинику и после два дана добила позитиван тест и доживела шок", каже она.

Корона је била ту и морала је да види шта даље.

„Кад сам добила позитиван тест, јавила сам се Инфективној клиници, тамо су ме прегледали.

„Одмах су констатовали да би требало болничко лечење, с обзиром на природу болести, али лекар који ме је примио рекао је да не долази у обзир да ме хоспитализују, да ми је болнице вероватно преко главе", каже Годрана.

Лечење је наставила у кућним условима, али је сваког другог дана ишла на контроле.

Међутим, већ после неколико дана леукоцити су јој пали на готово немерљив ниво, па је морала да остане у болници.

„Тамо сам била 10 дана. И то је био шок, с озбиром на то да моји симптоми ковида нису били за болничко лечење.

„Мислила сам да ћу примити инјекцију леукоцита, да ће ме пратити тог дана и евентуално сутрадан и онда идем кући. Међутим, није било тако, а вероватно је и развој корона вируса учинио своје", каже Гордана.

Због корона вируса, шести, уједно и поседњи циклус хемиотерапија јој је одложен.

„Уместо 7. децембра, тек 14. јануара сам отишла на шести циклус хемиотерапије.

„Није ми било свеједно, јер то продужава лечење", прича она.

Хемиотерапије су завршене, али је чека и зрачење.

Упознајте МладиЦе - имали су рак, а данас помажу деци и младима с истим проблемом

Гордана каже да епидемија корона вируса није утицала на њено лечење карцинома све док се није и сама заразила.

До тада је све ишло по уобичајеној процедури на Инситуту за онкологију и радиологију Србије и на Клиници за хематологију у Београду.

У односу на време пре короне другачије је што се у клинике сада улази уз обавезну тријажу и мерење температуре, а сада се често конзилијарне и све друге одлуке чекају пред болницом.

„Тешко је падало то чекање испред болнице - какви год да су временски услови.

„Ипак, научила сам да имам све време овог света за своје здравствено стање које је тако како је. Када кренем код лекара, знам да следи чекање", каже Гордана.

Међутим, додаје да је тешко стајати у парку преко пута болнице и чекати да вас позову телефоном или да вам само узму документацију, однесу на конзилијум и врате после одлуке.

„То је страшно и не може се описати. Било је и кишних дана, било је и хладних и топлих дана, корона уз све то. То је негативно у читавој мојој причи."

Чекање и страх

И Мирјани Обрадовић из Краљева корона вирус додатно је повећао страх и опрез.

Пре нешто више од годину дана дијагностикован јој је карцином дојке, а због природе болести од октобра 2019. носи маску и рукавице.

„Било је тешко примати терапије у врхунцу пандемије. Терапије у Крагујевцу су ми посебно биле отежане, јер је веома велики број онколошких болесника које покрива та установа.

„По неколико сати сам чекала на терапију због мера у борби са корона вирусом. Ми, онколошки болесници имамо увек много питања и страхова".

Каже да јој је психички било тешко због страха од смрти или поновног јављања болести, јер спада у групу која је у високом ризику.

„Бол сам навикла да трпим, вене, игле, мучнине и све остало сам преживела. Страх је остао", прича Мирјана.

У борби јој помаже Женски центар Милица, удружење грађана покренуто за помоћ оболелима од карцинома дојке.

Током пандемије нарочито је изражен проблем путовања на терапије, каже Весна Бонџић, која води овај центар и која се сама пре десетак година лечила.

„На зрачну терапију рецимо морате да путујете и сто километара у једном смеру сваког дана и треба да издвојите 1.000 динара макар за бензин или аутобуску карту.

„За време ванредног стања било је тек проблематично, пошто није било аутобуса", каже Весна за ББЦ на српском.

Додаје да нико од надлежних не води рачуна о томе, а да често није могућ одлазак на терапију санитетом.

Проблем је, каже, и што је читав медицински систем окренут корона вирусу, па људи не могу на контролне прегледе.

„Пацијентима се каже да дођу на преглед ако имају неки проблем, ако им се стање погоршало", говори она.

Слаже се да је боље да пацијенти не долазе ако немају проблема, али пошто су примарне установе затворене за све осим за хитне случајеве, „неко треба да одреди тријажу шта је хитно, а шта није".

„Немају где да ураде прегледе и онда може да се искомпликује ситуација. Људи због тога умиру", упозорава Весна.

Како је Србија ходала да би помогла деци која болују од рака

Прича са Института за онкологију и радиологију Србије

У години када су поједини домаћи политичари боравили у Овалном кабинету Беле куће у Вашингтону и када је термин самоизолација добио велику важност, Катарина Васиљевић се шали, наводећи да може да се похвали да је била самоизолована у оловној соби Института за онкологију и радиологију Србије у Београду.

У јуну, када је деловало да је Србија победила корона вирус, оперисана је уз сумњу на бенигно обољење.

„За улазак на одељење био је потребан тада негативан ПЦР тест. Вршена је тријажа пацијената, мерена температура на улазу.

„У соби није било обавезно ношење маске, али се подразумевало уз сваки излазак у ходник", прича Катарина за ББЦ на српком.

По изласку из болнице пробудио се и страх да се можда заразила, јер је чула да се на Институту међу пацијентима и лекарима појавио вирус.

Тестирала се и добила негативан резултат, али ту није завршена њена авантура на Институту.

Нешто више од месец дана после операције, сазнала је да је на ткиву штитасте жлезде, које јој је уклоњено, било малигних промена.

Уследила је припрема за поновни одлазак у Институт, у оловну собу на одељењу Нуклеарне медицине на терапију радиоактивним јодом.

Морала је у четвородневну самоизолацију, пошто је попила капсулу радиоактивног јода која је штетна по околину.

„Иако сам имала среће да добијем карцином чије лечење не подразумева хемиотерапије, није било лако сварити чињеницу да са 29 година имате малигно обољење.

„Читаво лето сам провела страхујући да се не заразим корона вирусом, јер ми је имунитет због операције угрожен, а онда сам добила другу дијагнозу и бојала да не добијем вирус пред одлазак на терапију, пошто би то значило додатно продужење агоније."

Није знала да ли је нешто од малигнитета остало, да ли се проширило, а нису јој испитивани остали делови врата, с обзиром на то да се није сумњало на рак.

„А сада ме је чекала доза радиоактивног јода, која би требало да убије све остатке ако их има", прича Васиљевић за ББЦ на српском.

Пред врата Института отишла је поново 31. августа, а од нервозе и високе спољне температуре и њена температура је била повишена.

„Из трећег покушаја мерења и пола сата чекања пред вратима, топломер је показао температуру нижу од 37 и могла сам унутра.

„Тих пола сата чекања за мене су били вечност", прича Катарина.

Присећа се да је тада пред Институтом било доста људи који су чекали на пријем, терапију, конзилијарну одлуку.

За други пријем и четвородневни боравак у оловној соби крајем августа био јој је потребан негативан тест, али овог пута је био довољан и антигенски.

Страх да се пацијенти јављају касно

Катарина је била једна од 5.500 пацијената којима је на Институту за онкологију и радиологију Србије у Београду током 2020. дијагностикован карцином.

Како за ББЦ на српском објашњава докторка Ана Јовићевић из ове установе, број нових случајева 2020. био је сличан годишњем просеку ранијих година.

„Имали смо мало мањи број пацијената с доброћудним туморима, јер је стратегија борбе против Ковида-19 била да поставимо неке приоритете, да смањимо што више број пацијената који леже на Институту и да се највише усмеримо на оне којима највише треба помоћ - пацијенте с малигним болестима", каже Јовићевић.

У тој установи тренутно се не обављају контролни прегледи пацијената чије је лечење завршено, а први прегледи, конзилијуми, операције, хемиотерапије и зрачења обављају се уобичајено, каже Јовићевић.

„Имамо велики број пацијената који долази на редовоне контроле по завршеном лечењу, на шест месеци и годину дана. Тако да имамо пацијенте који неколико година долазе на те контролне прегледе.

„Да би се смањио број пацијената који долази у Институт, апеловали смо на пацијенте да ако немају тегобе не долазе на контролне прегледе, већ да сачекају", објашњава она.

План је да се од 1. марта постепено враћају контролни прегледи, а сви пацијенти који осете неке тегобе могу да дођу на преглед.

Јовићевић каже да нема промена у броју пријема пацијената, али да их брине то да се можда сада пацијенти јављају у каснијој фази болести.

„За то немамо још податке, али бринемо да ће се показати такав утицај Ковида-19 на лечење малигних обољења.

„Утисак је да ће епидемија имати утицаја на стадијум болести, што је логично када погледате да су с једне стране људи можда мање обраћали пажње на симптоме који нису везани за Ковид-19, можда нису били у могућности или нису желели да иду на прегледе због страха од Ковида-19, што је сасвим оправдано", каже Јовићевић.

Додаје да су онколошки пацијенти у нарочито тешкој ситуацији и дилеми да процене ризик између одлагања онколошке терапије с једне стране и ризика од Ковида.

„С једне стране, ако знају да имају малигну болест, свакако желе да што пре започну онколошко лечење, а с друге стране се плаше да ће одласком у било коју здравствену установу бити изложени ризику од Ковида-19.

„То је реалан ризик и корона вирус може да их акутно угрози."

С обзиром на актуелну епидемиолошку ситуацију, о процени утицаја на дијагностику и лечење људи са малигним болестима моћи ћемо да говоримо по завршетку епидемије, пише у одговору који је ББЦ добио из Института „Батут".

За велики број малигних болести, излечење зависи од стадијума болести. Што је раније откривена, лечење ће бити успешније.

„Болест се у сваком стадијуму може лечити и излечити, а у неким крајњим одмаклим фазама, чак и ако излечење није могуће, циљ је држати болест под контролом, омогућити да пређе у хроничну болест - да пацијент с њом живи и има добар квалитет живота", каже Јовићевић.

Проблем код малигних болести је што често не дају симптоме, а често и када их дају то нису специфични симптоми да одмах посумњате на малигну болест, објашњава она.

„Тако да се врло често не препознају симптоми, па се дешава да се болест доста проширила када почну прегледи, а да пацијент није имао симптоме."

Та карактеристика малигних болести уз немогоћност редовних прегледа током пандемије, могла би да донесе више оболелих у наредном периоду, додаје.

Када зараза дође на онкологију

И Гордана и Катарина су се на неки начин плашиле корона вируса више него карцинома, а на Институту је било заражених и међу особљем и међу пацијентима, без обзира на све процедуре.

„Иако је за улазак потребан негативан тест, дешава се да неко од пацијената буде у периоду инкубације и да данас легне и буде добро, а већ после дан-два испољи симптоме.

„Ако се испостави да је неко позитиван, због ризика за остале пацијенте, премешта се у Ковид болницу", објашњава Јовићевић.

На операције и прегледе не чека се дуже него раније, уз страшан напор свих запослених, додаје.

Деца оболела од рака

Процене Америчке асоцијације за дечији рак су да је у свету због корона вируса недијагностикована 181.000 случаја малигнитета код деце и адолесцената, што је скоро трећина од укупног броја случајева која се у просеку годишње открије, објавило је недавно удружење Чика Боца које помаже деци оболелој од рака и њиховим родитељима.

„Ако то преведемо на број нидијагностикованих случајева у Србији, можемо рећи да се ради о миниму 115 случајева", навело је то удружење.

Драгана Радуловић из овог удружења каже за ББЦ на српском да су све друге болести због короне запостављене.

„Људи пролонгирају одлазак лекару, а и када оду, процедуре су немогуће. Људи су се изоловали, повукли, масовно се не иде код лекара, а и такав је систем да кад одете често наиђете на затворена врата и на гомилу препрека које су најчешће административне.

„Код дечијег и адолесцентског рака проблем је што су симптоми често врло слични другим дечијим болестима типичним за тај узраст, па се то често превиди и без короне", каже Радуловић.

Подсећа да је Србија 2014. године била европски рекордер по броју дијагностикованих карцинома код деце и младих.

Удружења Чика Боца и МладиЦе крајем 2019. покренули су вршњачку подршку за децу и младе који се боре с раком због проблема са менталним здрављем.

Питања су и током пандемије слична, а занимљиво је да се код њих на сајтовима претражује термин нова нормалност, каже Весна.

„За неке пацијенте који се лече од рака и без короне постоји тај термин нова нормалност.

„Период после лечења за њих је нова норамлност."

Подршку путем сајта и друштвених мрежа дају МладиЦе, углавном младима од 15 до 30 година.

„Добити рак у тим годинама није нормална ствар. Природније је да се старији разбољевају, па да млади брину о њима.

„Овде је наопачке. Неко старији, родитељ или неко треба да брине о теби, а ти си човек који треба да има неке остварене циљеве и пут који тек утабаваш", каже Драгана.

Према последњем доступним подацима Регистра за рак у Републици Србији је током 2018. године од свих малигних тумора оболело 41.661 људи - 22.066 мушкараца и 19.595 жена, кажу за ББЦ на српском у Институту за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут".

Од рака је те године умрла 21.607 људи.

Водећи узроци оболевања и умирања од рака у нашој земљи готово су идентични водећим узроцима оболевања и смртности од малигних тумора у већини земаља у развоју.

Мушкарци у нашој средини највише су оболевали од рака плућа, колона и ректума и простате.

Код жена малигни процес је најчешће био локализован на дојци, плућима, колону и ректуму и грлићу материце.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]