Уметност, фотографија, Свакодневник: Како су новобеоградски солитери и трамваји отишли на море

Новобеоградски солитер, огроман и сив, тмурно се надвија над низом паркираних аутомобила, а одмах иза њих морска обала мало мења Дунав и Саву.

Недалеко одатле низ палми окружио је зграду Генекса, а један трамвај је стигао на последњу станицу од које вас само неколико корака дели од мора.

Нема Нови Београд обичај да често путује на море, осим на профилу Свакодневник, који је у последње време све популарнији на друштвеним мрежама.

„Све је почело тако што сам стално ишао истим путем по Новом Београду и виђао исте ствари", каже за ББЦ на српском Раде, аутор Свакодневника.

„Ту ми је пало на памет 'замисли кад би овде било нешто друго'. А то море је само маштање о нечему… Неки бег од стварности", додаје.

Тако у последње време сиве новобеоградске зграде све чешће добијају неке нове боје, али и низ кратких прича које описују обичну људску свакодневницу.

Иако у њој углавном има много више сиве него плавог мора…

„Последње слике имају више мора јер су сви причали како због короне не може да се путује, па сам убацио мало носталгије за летњим данима", наводи Раде.

Уметност свакодневнице

Аутор Свакодневника нам се представио само као Раде, али је испричао своју причу.

Рођен је 1991. године, одрастао је у 23. блоку, недалеко од Сава центра, а завршио је социологију на Филозофском факултету.

У последње време се, каже, највише бави графичким дизајном, а профил Свакодневник покренуо је 2018, иако се све захуктало тек годину дана касније.

Претходно је, додаје, писао кратке приче које су се бавиле „апсурдом, нелагодношћу и свакодневницом" - попут ове, која је уз недавно објављена на Свакодневнику:

„Тачно у 14:44 по средњоевропском времену Мирко је сео на клупу поред реке и у тим тренуцима схватио да не зна шта ће да ради у животу.

Поред њега је пролазио брод на коме су два радника премештала некакав шут са једне стране брода на другу.

Док је писао о овом измишљеном случају реком заиста прође брод, а Мирко заиста није имао представу шта ће са својим животом".

Аутор Свакодневника за ББЦ каже да су му уметнички занимљиве „најобичније рутинске ствари".

„Устанеш, скуваш кафу, опереш зубе, сваког дана ти се дешавају углавном исте ствари, нешто мало се промени.

„И онда ми је занимљиво да прикажем ту обичност, али и да сви желимо да побегнемо од тога… Увек маштамо и правимо у глави различите сценарије".

Како наводи, неке од прича су истинити догађаји у којима измени ситнице.

„Битно ми је да са једне стране прикажем те свакодневне рутине и ситуације, оно што се свима нама дешава, а са друге да их доведем мало и до апсурда.

„Често и оставим отворен крај… Остане недоречено да би је људи сами завршили", каже Раде.

С времена на време дође и до и малог бег од стварности, па море упозна Нови Београд.

„Сви маштамо да нам се деси нешто неочекивано. Слике су израз те идеје".

„А некад буде и само 'јао што је лепа ова зграда, могло би да буде море ту поред'", наводи Раде.

Контент

Раде каже и да има један проблем - уметност коју ствара не зна баш како да назове.

„Нису баш слике, слике су много већа уметничка дела које захтевају много већи рад, а није ни фотографија… Визуелни рад, не знам".

Контент, рекли би на интернету.

„Да, да, контент", одговара уз осмех.

Фотогенични Нови Београд и трамваји

Брутализам Новог Београда сваке године привлачи велики број туриста, одушевљених гломазношћу Генекса и новобеоградских солитера.

Међу љубитељима брутализма је и Раде који, како каже, више воли праве линије него заобљене.

„Заволео сам бруталистичку архитектуру, јако ми је занимљива комбинација сивила зграда - иако на Новом Београду нису све зграде сиве - са екстеријером".

У међувремену је сивим солитерима додао свашта, па је настала едиција „Измаштани Нови Београд".

„То су у принципу највише 23. блок и зграде које су ми у комшилуку, а које могу да се уклопе са чиме год јер су сиве", објашњава Раде.

„Прве слике сам радио тако што сам солитере из комшилука фоткао са терасе", каже.

Дакле, кад је овог пролећа у Србију стигла корона, а са њом полицијски час и карантин, Раде је знао шта му је чинити.

У његов комшилук убрзо је стигли и старац и море, али и понеки слон.

„Седиш, не можеш нигде да изађеш, а једини призор ти је оно што видиш са терасе... Било ми је занимљиво да једну исту сцену измаштам више пута", истиче.

У његовим радовима чести су и београдски трамваји.

„Занимљивији су ми од бусева, естетски су интересантнији", наводи Раде.

Каже да воли да се вози градским превозом и готово сваког дана је у трамвају.

„Линија број 11 ми је омиљена, трамвај је скроз сређен, иде са Новог Београда на Калемегдан, никад у њему није гужва… Додуше, често линија није у функцији.

„Седнем, ставим слушалице, размишљам о којечему и онда се то претвори у нешто".

Како каже, кад је био мали волео је и што се трамваји клацкају „па ти се очи саме склапају".

„Тога више нема, ови нови се не клацкају толико… А највећи доживљај је био кад те возач трамваја пусти напред код њега да видиш како то изгледа".

Шта даље?

Тешко питање, каже Раде.

„Надам се да ми неће понестати инспирације, да ће Свакодневник прерасти у неку озбиљнију причу и да ће се људима свиђати то што радим.

„Свако ко нешто ствара и то качи на друштвене мреже, у јавни простор, очекује неку повратну информацију. То је ваљда неки егоизам.

„Свиђа ми се ово и наставићу то да радим", наводи.

Раде каже да ових дана „не да је све сиво, него се ништа не види", али бег од стварности је и бег од сивила које свакодневница подразумева.

„Свакодневница је заправо супер за описивање и представљање, јер се у њој све сусреће.

„Све што се дешава и на глобалном плану и у појединцу се ту ослика".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]