Надбискуп Станислав Хочевар у Интервјуу петком: „Недостатак заједништва због страха од пандемије рађа нове болести"

Станислав Хочевар у Београд је дошао 2000. године - била је то држава која се звала другим именом, имала је другачије границе, режим Слободана Милошевића бројао је завршне месеце, о пандемији се није размишљало ни у најнеобичнијим пројекцијама будућности.

„На почетку су ме много плашили - шта ће бити, како ће бити, али било је много лепше него што сам очекивао.

Многи су на почетку и сумњали, чак ми пребацивали да сам много Србин, али сада је свима све много јасније - исплати се бити аутентичан, храбро ићи даље и не гледати много шта говоре људи", каже Хочевар у разговору за ББЦ на српском.

Београдски надбискуп са закашњењем је обележио два јубилеја - две деценије бискупске службе и 75. рођендан, очекивано време за пензију високодостојника Римокатоличке цркве.

„Ово раздобље ме је јако обогатило, да увидим да се исплати искрено живети и радити - колико сам више аутентичан, толико сам више благословен.

Није било увек лако, посебно када видим да нисам увек био схваћен, посебно на подручју стварања јединства, али потребна је та духовна тензија - без тога се не рађа ништа ново."

Хочевар је на месту београдског надбискупа наследио Францеа Перка који је на том месту био од 1986. године.

„Пандемија је последица наше људске немоћи"

Обележавање дводеценијског јубилеја Хочевар је морао привремено да одложи - пандемија вируса корона условила је померање са пролећних на јесење дане.

„Иако је овај тренутак веома комплексан, не бих га назвао најтежим за ове две деценије - ово је и последица наше људске немоћи.

За мене су тешки тренуци били после бомбардовања, убиства Ђинђића - све оно када су се испољавале друге друштвене тензије."

Хочевар каже да је пандемија донела простор за другачији ритам живота.

„Ово је тежак тренутак за конкретан начин живота, али нам помаже да размишљамо о неким фундаменталним стварима.

Највећа опасност је да немамо довољно снаге за размишљање."

На опаску да се тешко размишља у стању страха који је општеприсутан у друштвима, београдски надбискуп над тај страх ставља знак питања.

„Тај страх није прави страх - прави је онда када је наша егзистенција угрожена, а сада се људи плаше угрожености на материјалном подручју, трговине, бизниса, финансија.

Једна од великих несрећа је да не сагледавамо ову проблематику интегрално и да се бојимо искључиво јер нећемо имати исти стандард и удобности живота."

Због потребе да се стање у друштву сагледа у широј слици, Хочевар истиче један недостатак приступа решавању кризе.

„Жао ми је што се данас о пандемији саветују само лекари или економисти.

Не долазимо тако до дубинског, суштинског, теолошког, антрополошког, свестраног дијалога."

Као највећу последицу пандемије, београдски надбискуп види у стварању великих друштвених дистанци.

„Људи се због пандемије боје разних врста заједништава.

А недостатак заједништва рађа нове болести и нове пандемије."

Римокатоличка црква у Србији

Нови идентитет српског народа

После две деценије проведене у Београду, Хочевар на сва питања о српском народу, друштву и држави одговара у првом лицу множине - заменица „ми" често је у употреби.

„Данас све превише гледамо кроз географску прошлост - немамо времена да се окористимо тим духовним искуством, које би било део тог новог, бољег идентитета.

Наша снага није у географији, него у заједништву."

Једнако као употреба првог лица множине, у Хочеваровом речнику доминира реч - дијалог.

„Жао ми је што често превише гледамо само у прошлост - историја је често од великог значаја, али треба да нам даје снагу да правилно гледамо у будућност.

Српски народ би морао да има снагу да води јак интерни дијалог, у коме би обухватио све вредноте које је стекао током времена и на различитим географским просторима где је живео, а којим би се дошло до једног новог идентитета српског народа."

Београдски надбискуп истиче да дијалог у деловима српског друштва функционише веома добро и као пример наводи однос Римокатоличке цркве и Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама.

Ипак, на питање како тај дијалог функционише у питањима која често подигну тензије у јавности, попут односа према улози загребачког надбискупа Алојзија Степинца током Другог светског рата и евентуалној канонизацији овог кардинала, Хочевар доцртава нијансе.

„Код нас, у Србији, постоји и потешкоћа да различито схватамо дијалог - неки и даље мисле да је то начин да неког надмудримо, или неко надмудри мене.

У многим људима и даље је Католичка црква гледана само кроз односе са Хрватском или као да је Алојзије Степинац личност која означава читав хрватски народ, историју или чак и читаву цркву."

О улози Алојзија Степинца дијалог су у оквиру Мешовите католичко-православне комисије водили представници Српске православне цркве и Католичке цркве у Хрватској, а последњи састанак одржан је 2017. године.

Узрок различитим погледима Хочевар проналази у различитим путевима развоја цркве на Истоку и Западу, односима према литургији или солидарности, те да се у размишљањима сувише користе социолошки, географски и историјски аспект.

„На то утиче и чињеница да се социолошки преброји да католика има пет одсто и онда се постави питање - а ко сте ви, у поређењу са већином?

Садашњи папа говори управо о томе - ако не гледамо периферне групе, не гледамо себе."

О улози цркве у политичким променама у Црној Гори

„У Црној Гори је православна црква помогла људима да боље открију своје достојанство, своју религијску димензију, али треба бити врло пажљив да браћа и сестре из Црне Горе не би превише истицали ту димензију - да не би у религији гледали оно што не смеју гледати.

Не сме доћи до идентификације националности и религиозности, конфесионалности."

„Не видим спремност на дијалог о доласку папе у Србију"

Две деценије бискупске службе Станислава Хочевара у Београду биле су бурне, град су посећивали бројни светски политичари, дипломате, званичници.

Ипак, суверен Ватикана није био међу њима.

Папе су посећивале земље у окружењу, последњи међу њима, папа Фрањо, прошле године био је у Бугарској и Северној Македонији - али не и у Србији.

„Мени није недостајала папина посета већ спремност на дијалог - та посета има смисао ако створимо услове дијалога, да желимо да разговарамо, а не да он дође, па да га чувамо тако да нико не може да га такне.

Није нам циљ да у једну породицу дође гост, а део породице се сакрије и не може да дође - ми желимо да сви у тој посети уживају, иако наравно да нисмо истог мишљења и не спроводимо исте обреде."

На питање да ли се предузимају конкретни кораци да до таквог дијалога дође, Хочевар јасно одговара.

„За сада не видим наговештаје таквог дијалога, акценти су на другим темама, хармонизацији закона са европским, пандемији...

Не видим да би било довољно спремности на то - са неким одговорним могу увек доћи у контакт, али са некима не могу и увек се ставља до знања да нас има само пет одсто."

Због свега тога, папине поруке у Србији и даље заступа београдски надбискуп.

„Није ми тешко да те идеје промовишем јер ме нико у томе не спречава, али нема тог интегралног дијалога којим би се могло нешто веће направити.

Ако хоћемо нешто позитивно да направимо, морамо уважити степен развоја до кога је то друштво дошло - ја волим да наглашавам органски развој, а не да се од неког друштва тражи више од његовог развоја."

Папа Фрања слао је низ порука које су привукле пажњу јавности, од којих је последња она да подржава истополна грађанска партнерства - идеја која у балканским држава наилази на гласан отпор.

На опаску да су поруке папе либералније од осталих римокатоличких поглавара, Хочевар одговара да он папину визију оцењује као антрополошку и не строго теолошку, као један интегрални приступ стварности.

„Како он каже - нисмо у периоду промена, већ је ово промена историјског периода, чега многи нису свесни.

То треба прихватити и храбро кренути даље."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]