Први мај: Зашто баш тада обележавамо Празник рада

Првомајски уранак за моју генерацију, рођену у последњим деценијама 20. века, има врло мало везе са раним устајањем и скоро никакве са радничким правима.

Само пада 1. маја или 30. априла, како које године.

Могао се комотно звати и Празник младих горана или пецароша са унапред припремљеним планом реорганизације, данас познатим као афтер.

Сваки тај одлазак у природу по мраку, током наших средњошколских дана, био је неминовно праћен родитељским коментарима.

„Е у наше време се стварно ранило, ишли смо у шетњу и на пикник, били смо права радничка омладина".

Ми нисмо.

А како је све почело?

Амерички синдикати започели су 1886. масовне штрајкове под паролом „три осмице".

Тражили су да сваког дана људи осам сати раде, осам сати одмарају и имају осам сати за културно уздизање.

Највећи штрајк организован је у Чикагу 1. маја 1886 - окупило се, према проценама, више од четрдесет хиљада радника који су у фабрикама обављали тешке физичке послове без радног времена и дана за одмор.

У то време, Чикаго је био срце америчке индустрије и центар синдикалног организовања.

Следећих дана, протестима се придружују десетине хиљада незадовољних радника.

Пословни и политички кругови нису благонаклоно гледали на то. Напротив.

Иако су најављене као мирне шетње којима је присуствовао чак и тадашњи градоначелник Чикага, атмосфера се закувала.

Када се испред једне фабрике полиција умешала сукобе између синдикалаца и штрајкбрекхера, једна особа је погинула, а више њих је рањено, пише енциклопедија Британика.

Огорчени полицијском бруталношћу, радници, левичари, али и анархисти су следећег дана, 4. маја, организовали демонстрације на чикашком тргу Хејмаркет.

Особа чији идентитет није утврђен бацила је бомбу, на шта је полиција реаговала пуцњавом.

Тог дана је убијено седам полицајаца и најмање четворо цивила, а повређено око 100 људи укупно.

Због тог догађаја, који се назива и Хејмаркет масакр - осам анархиста је ухапшено, оптужено за убиство и неки од њих су осуђени на смрт, иако њихова кривица није доказана, а и суђење се сматра спорним.

У сећање на те догађаје, три године касније, на Првом конгресу Друге интернационале 1889, установљено је обележавање Првог маја.

Сукоби са чикашког трга послужили су као инспирација за многе левичаре у будућности.

Ипак, иако се све ово догодило у Америци - Сједињене Америчке Државе никад нису прихватиле овај датум за дан рада - у овој земљи се тај празник обележава првог понедељка у септембру.

С друге стране, већ деценијама Празник рада се прославља у социјалистичким земљама попут Кубе и Русије, посебно у периоду после Октобарске револуције 1917. и током хладноратовских подела.

Кад је дошао у ове крајеве?

У годинама које су уследиле после седнице Друге интернационале талас демонстрација и радничког незадовољства запљуснуо је целу Европу.

Од јужнословенских народа, прво су почели да га обележавају Словенци и Хрвати, у тадашњој Аустроугарској.

О томе пише хрватски часопис „Тина" од пре готово пола века, 1971, преноси Југопапир.

Три хиљаде загребачких радника 1890. најпре је учествовало у радничкој скупштини на којој се тражило осмочасовно радно време и недељни одмор, а затим се поворка упутила ка Максимиру, док је оркестар свирао Марсељезу.

Како су убрзо аустроугарске власти строго забраниле првомајске протесте, наредних година они су били обележени бројним немилим сценама.

Ипак, лоши услови рада, ниске наднице и изостанак радног времена подстакли су убрзо и раднике у Србији да организују првомајски митинг - 1893.

За место демонстрирања одабрана је кафана „Радничка касина" на месту данашњег Дома омладине у Београду, пише Политикин забавник.

Иако су обезбедили и музику и црвене пароле „Пролетери свих земаља уједините се", незвани гост била је жандармерија.

„Покушаји су се завршили пре него што су и почели, праћени оним „Одбиј" и „Растурај поворку, да је не бисмо ми растурили".

„А ти бајонети на пушкама били су врло убедљиви. Несуђени учесници демонстрација врло брзо су се разишли куд који", пише у Забавнику.

Оно мало преосталих штрајкача отишло је на Топчидер, у пратњи полиције, где им је прочитано писмо Васе Пелагића, учитеља и предводника незваничног социјалистичког покрета у Србији.

Први мај у Босни прослављао од 1906, а у Македонији од 1909. године, пише Тина.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија увела је 1. мај као државни празник рада који се славио уз уранке, поворке, а често и шопинг туре.

У Србији се и данас празнује нерадно два дана- 1. и 2. маја.

Одакле уранак?

Етнолог Драгомир Антонић сматра да су комунистичке власти том празнику додале уранак, до тада уобичајен за славу Ђурђевдан, 6. маја.

„Уместо одласка у природу за Ђурђевдан, одлазило се за Први мај, где су пренесени формални атрибути ђурђевданског уранка са потпуно измењеном суштином.

„Играло се, певало се, све у славу победе радника над, ваљда, капиталистима или већ неког другог", каже у писаном одговору за ББЦ Антонић.

И тако је у самоуправном југословенском социјализму празновање изгледало деценијама - док није изгубило везу са коренима.

Како се обележава у 21. веку?

Радно и парадно.

Сваке године, осим ове обележене корона вирусом, синдикати и радници широм света организују маршеве на којима траже боље услове рада.

У Грчкој синдикати јавних предузећа неретко тога дана блокирају читаву земљу. Слично је и у Русији и на Куби, земљама са јаком социјалистичком традицијом.

Међутим, првомајских демонстрација буде и на Тајвану и у Француској, где су више политички, него раднички.

У тексту „Зашто обележавамо Први мај" научни новинар Слободан Бубњевић наводи да је овај датум на „Западу jош увек снажан повод за маршеве и демонстрациjе радника, али и окршаjе антиглобалиста, анархиста и синдикалних организациjа са полициjом".

Чини се, пише он, као и да добиjа посебан замах у последњој деценији откако су, после економске кризе, социјалистичке идеје окупиле нове поклонике.

„У Србиjи, због тога што су синдикалне организациjе углавном организационо девастиране, политички компромитоване, а често и онемоћале и корумпиране, jедине преостале тековине Међународног празника рада и даље представљаjу традиционални првомаjски уранци, породични роштиљи и излети у природи", напомиње Бубњевић.

Тако долазимо до моје пост-пионирске генерације и журки уочи уранка.

Ове године, ни тога, ни оних родитељских придика неће бити.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]