Србија и Косово: Како да не заборавимо албанске жртве покопане у Батајници

Бетонски лук изнад пута међу њивама у Батајници, надомак Београда, води ка полицијској бази окруженој шибљем. Неколико стотина метара испред базе стоји знак: „Забрањено осматрање, снимање и приступ".

Ту су црква, оронули пољопривредни комбинат, мале сеоске куће, вртић - ништа што би указало да су овде биле сакривене жртве злочина почињених 400 километара даље - на Косову.

Пре двадесетак година, испод овог лука прошле су хладњаче са стотинама лешева косовских Албанаца. Био је то покушај српских власти да сакрију масовна убиства почињена на Косову.

Прва ископавања масовне гробнице у Батајници почела су 2. јуна 2001. године, али прикривање и завера ћутања и даље трају, кажу активисти.

„Пронађене су и две цуцле"

„Овде су пронађени и посмртни остаци чланова породице Бериша. Међу њима су били четворогодишњи Генц, Гранит који је имао само две године и Лирија која је била у осмом месецу трудноће", говори правник и активиста Мирко Меденица на јавном вођењу које је организовао Центар за примењену историју у априлу 2019. године.

Јелена, једна од десетак посетитељки, упитала га је ко су жртве биле, чиме су се бавиле, колико су имале година. Записник настао током ексхумација даје само део одговора.

„Пронађене су и две цуцле, неколико грицкалица за нокте, отварач за флаше, кликери, златан накит, сатови, оловке, бројанице, чешљеви", наставља Меденица.

До сада су у Батајници ископана 744 тела, међу којима је било и деце. Након ексхумације, масовне гробнице су затрпане, поравнате и на њима се до данас обавља обука полицијских специјалаца.

База у Батајници седиште је Специјалне анти-терористичке јединице МУП-а Србије.

Међународни кривични суд за бившу Југославију утврдио је да је водећу улогу у прикривању злочина над Албанцима имао начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Властимир Ђорђевић, који је осуђен на 18 година затвора.

Утврђено је да је премештање тела извршено по наређењу тадашњег председника Југославије Слободана Милошевића.

Међутим, о гробници се данас мало говори. Многи не знају шта се налазило надомак Београда, а још мање шта се 1990-их година дешавало на Косову.

Центар за Примењену историју и још неколико организација труде се да истина о Батајници не остане под земљом.

„Кроз обиласке јавних места која сведоче о историјским збивањима, трудимо се да подстакнемо разговоре о потиснутим, али битним темама", каже Ружица Девић, сарадница Центра за ББЦ на српском.

Србија не жели да слуша о злочинима

Лулавере је живела са супругом Бесимом, сином и кћерком у Пећи 27. марта 1999. године, када су им у двориште дошли српски полицајци, међу којима су биле њихове комшије.

Бесима су у дворишту оборили на земљу и тукли, док је ћерка „кукала и вриштала", испричала је Лулавере Фонду за хуманитарно право (ФХП) са Косова.

„Кренуо је мој муж да устане, али му нису дали, па сам кренула ја. Узела сам је. Рекла сам јој Хана, не плачи, сад ће и тата да дође. Онда су пуцали два пута у мужа", каже Лулавере.

Бесимова породица је сутрадан напустила град. По повратку, његово тело нису нашли.

Три године касније, Бесимови посмртни остаци су нађени у масовној гробници у Батајници.

У истој гробници су од 2001. пронађени остаци жртава масовних злочина у 10 косовских села - Сувој Реци, Меји, Ћушки, Љубенићу, Словињу, Вучитрну, Накаради, Ђаковици, Пећи и Косовом пољу.

Како је Хашки суд описао догађања на Косову

Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију је злочине на Косову описало као удружени злочиначки подухват на чијем је челу био тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић.

Оптужница за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања на Косову подигнута је 1999. године против Милошевића, председника Србије Милана Милутиновића, потпредседника Владе Југославије Николе Шаиновића, начелника генералштаба Војске Југославије Драгољуба Ојданића и министра унутрашњих послова Влајка Стојиљковића.

Милошевић је такође био оптужен за геноцид у Босни и Херцеговини, као и злочине против човечности, кршење Женевске конвенције и кршење закона и обичаја ратовања у Босни и Хрватској, али је преминуо 2006. године у притвору, пре краја суђења.

Никола Шаиновић је осуђен на 18 година затвора и вратио се у Србију 2015, након одслужења две трећине казне. Убрзо је постао члан главног одбора Социјалистичке партије Србије.

Ојданић је осуђен на 15 година затвора и пуштен је на слободу 2013, такође након одлужене две трећине казне. Влајко Стојиљковић починио је самоубиство 2002. године у Београду.

Милан Милутиновић је проглашен невиним.

Током сукоба на Косову погинуло је око 13.500 људи, према подацима које је сакупио Фонд за хуманитарно право.

Према речима Меденице, полиција, паравојне формације и војска углавном су имали исту тактику - опкољавали би село или део неког насеља, па би га гранатирали.

„Онда би улазили, претресали куће, а током претреса дешавало се да неко буде убијен", говори он.

Људе би одвајали у групе, углавном би издвајали мушкарце које су убијали, а то су радили да би извазвали страх и натерали људе да беже, истиче Меденица.

Жене и децу су слали на границу са Албанијом.

„Први лешеви су у Батајницу довезени 6. априла 1999. у раним јутарњим часовима", додаје.

Из Фонда за хуманитрано право кажу да интересовање за ову тему у српској јавности не постоји.

„Јавност није упозната с тим и већина у овоме ни не види проблем", каже Ивана Жанић, извршна директора Фонда.

Фонд за хуманитарно право (ФХП) забележио је сведочења преживелих очевидаца и сродника жртава на сајту Батајница-Иницијатива за меморијал.

Уместо меморијалног центра, црква у близини

Фонд се од 2015. године залаже за то да се у Батајници установи меморијални центар, али помака нема.

„Србија треба прво да призна да је српска власт скривала доказе, да призна да су вођене погрешне политике, а онда да се измене и уџбеници историје за ђаке", каже Ивана Жанић.

Марко Милосављевић из Инцијативе младих за људска права каже да кроз разговоре с младима покушавају да их усмере да сами дођу до питања и одговора.

„Ширимо знање о ратним злочинима објављивањем публикација, разговором.

„Филмови на ту тему, попут филма Дубина два Огњена Главонића, такође помажу да се ситуација схвати", каже он.

Гробнице у Батајници нису једине.

Лешеви Албанаца пронађени су и у каменолому Рудница код Косова, полицијском центру за обуку у Петровом Селу на истоку и код језера Перућац на западу Србије.

Ова места обележена су и на интерактивној мапи злочина у Србији коју је објавила Иницијатива младих за људска права.

„Људске приче су такође затрпане", каже Милосављевић из Иницијативе.

„То је зацементирано поље о коме више нема приче".

Уместо споменика жртвама, у близини полигона САЈ у Батајници је 2018. изграђена православна црква, што је изазвало осуду владе Косова и критике критике дела спрске јавности,

Патријарх Српске православне цркве Иринеј одликовао је САЈ и њеног коментанта Спасоја Вулевића за допринос изградњи.

*ББЦ новинарка присуствовала је јавном вођењу до места масовне гробнице у Батајници 6. априла 2019. године

Дванаест година након проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 115 земаља, а Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2009. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]