Продиџи у Србији: „Одбачени бенд одбачене генерације у одбаченој земљи"

Један од догађаја који су, сасвим сигурно, оставили неизбрисив траг на генерације одрастале у Србији током 1990-тих, био је концерт бенда Продиџи 8. децембра 1995, у тадашњој београдској хали Пионир, шест дана пре званичног потписивања Дејтонског мировног споразума којим је формално окончан рат на просторима Босне и Херцеговине.

Бенду су тада уручени кључеви града Београда, ушли су у историју - или боље рећи, у легенду - као бенд који је пробио културну изолацију санкција у којој се Србија тада налазила. Први пут, баш пред овом публиком, показаће се симболично, извели су песму Breathe.

Зато и није изненађење што су друштвене мреже преплавили постови последњих поздрава Киту Флинту, 49-годишњем певачу бенда који је пронађен мртав у његовом стану у Дамноу у Енглеској.

Овдашња публика никад није заборавила ту 1995. годину, а по речима Тијане Тодоровић, музичке новинарке и диџеја, Продиџи је до данашњег дана парадигма за све приче о „моћи музике која спаја људе".

„Не знам да ли би се за било којом музичком звездом плакало и туговало више него што се данас код нас тугује за Китом Флинтом, човеком из свемира који се претворио у блиставу звезду", каже Тијана.

Драган Амброзић, један од организатора тог чувеног концерта у Београду - иза којег је стајало више од годину дана преговора и припрема - сматра да су Продиџи, на челу са Флинтом, били онај аутентични глас уличне побуне, потпуно бескомпромисан, за генерацију чији су тинејџерски дани пролазили у изолацији и ратном окружењу,

„Продиџи су имали побуњенички елемент који их је свртавао у ону исту вертикалу од Ем Си Фајв и Стуџиса од неких контракултурних времена 1968, преко Секс Пистолса и Клеша из панк времена, до Паблик Енемија у оквиру хип хопа", присећа се Амброзић за ББЦ на српском.

Он истиче да је од самог почетка то био посебан бенд који је имао посебну тежину и који је својом музиком, нарочито албумом који се тада појавио - Music for the Jilted Generation (Музика за одбачену генерацију), имао улогу да говори у име тадашњег нараштаја.

„У митологији одрастања у Србији деведесетих, посебно место припада 'српским' бендовима, оних у којим смо препознавали одговор на живот у одбаченој и забрањеној земљи - Продиџи су били архетипски, највећи бенд такве Србије", каже за ББЦ Гордан Пауновић, новинар, диџеј и дугогодишњи организатор концерата и журки.

Преминуо Кит Флинт, певач Продиџија

Одбачени бенд одбачене генерације у одбаченој земљи - то је била једначина Продиџија у Србији и посебно слика Флинта на ивици бине, између бенда и публике, као катализатора, присећа се он.

Пауновић каже да је Продиџију немерљиво захвалан што су тог децембра 1995. године дошли у Србију прескочивши затворене границе, свесни да „деца са Врачара, Чаира или Детелинаре нису одговорна за оно што је ова земља погрешно радила".

Ни за човека који је заслужан за први концерт Продиџија у Србији није било сумње да ако баш овакав бенд, који у том тренутку најаутентичније говори у име те „одбачене" генерације, дође у Београд - то може да промени много тога у начину на који људи гледају сами себе.

И то се управо и десило.

„Наш звук постао је званично најгласнији"

У потпуном колапсу система, земљи под санкцијама и у рату, млади људи у Србији су ишли на рејвове, објашњава Тодоровић, јер је то био једини начин да се остане „нормалан".

„То је била и спона са светом коме смо желели да припадамо упркос новонасталој ситуацији где смо преко ноћи постали банана република. Продиџи је саундтрек тог времена", каже Тијана.

Енергија и бунтовништво бенда директно је пресликавало стање младих у Србији тог тренутка. Желели су да докажу да нису отпадници, баш као ни Продиџи које су видели као бесне аутсајдере и панкере који су својом аутентичношћу постали поп звезде.

Тијана каже да је долазак Продиџија у Београд за њу и њену генерацију представљао неку врсту победе, знак да и они имају снагу, глас и моћ.

Подједнако важно је и што су наставили да се враћају у Србију наредним годинама и деценијама.

А шта је могло да буде оно што их је поново враћало?

„Енергија младих овог града и земље, свест о томе колико су нам били важни да преживимо тешке године или љубав који су осећали - тек овај однос је био најснажнији од свих који су од пада Југославије креирани између Србије и некога из интернационалне поп сфере", каже Пауновић.

И сваки пут када су се Продиџи враћали и одржавали бројне концерте у Београду и на Егзит фестивалу у Новом Саду - то је слављено као велики празник музике, али и нечег вишег од музике, објашњава Амброзић.

„Продиџи је била специјална група, а ми смо били у специјалној ситуацији која као да је тражила један такав бенд и као да је тај бенд тражио једну такву ситуацију да изрази сав чемер који је она садржавала. И то исто тако није случајно", додаје он.

Продиџи су, поготово Флинт, имали тај додир са аутентичном, уличном стварношћу и знали како то реално изгледа када немаш, а покушаваш да живиш по својим правилима, додаје он.

Они су то изразили најбоље у том тренутку и то је препознато овде код нас и постали су један од стандарда овдашње опште културе, чак не ни музичке, већ нешто више од свега тога.

Одлазак Флинта ће свако доживети на посебан начин. Њих је видело толико људи у Србији да свако има свој приватан и личан однос према бедну и самом Флинту - оличењу нечег аутентичног, стварног и искреног у оквиру популарне музике, а што је полако са годинама нестајало и што, из Драганове перспективе, прети да поптуно нестане.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]