Светски дан деце оболеле од рака: „Ако могу они да се боре, могу и ја"
Аутор фотографије, Иван Стевановић/ББЦ
- Аутор, Слободан Маричић
- Функција, ББЦ новинар
„Планина Килиманџаро", пише жутим словима на браон табли, око које нема ничег осим голог камења и неба без иједног облака.
„Честитамо, тренутно сте на врху Ухуру у Танзанији, на 5.895 метара", настављају слова.
Испред табле је момак у плавој јакни и наранџастој капи. У близини се вијори српска застава.
Ветар дува, а он веома тешко дише.
„Ухуру врх, кров Африке", једва додаје, након чега успева да скупи снагу.
„Ову победу посвећујем деци оболелој од рака, пошаљите СМС на 7175 и помозимо им да дођу до свог циља".
Момак након тога облачи белу мајицу, на којој је хуманитарни СМС број удружења „Увек са децом", а већ који трен касније кренуло је спуштање.
Замислите, нема баш много задржавања на висини од 5.895 метара.
„У једном тренутку, пред сам крај успона, пао сам на колена... Да одморим, дођем до даха... Пришао ми је водич, закачио ме по нози и рекао 'ајде, устај, ако сад не устанеш, ту ћеш да останеш'", каже Стевановић за ББЦ на српском.
Аутор фотографије, Иван Стевановић/ББЦ
- Данас је Светски дан деце оболеле од рака, па се нешто више прича о борби коју неки малишани свакодневно воде против тешке болести.
- Колико деце у Србији има рак није познато, јер не постоји национални регистар.
- Међутим, Национално удружење родитеља деце оболеле од рака (НУРДОР) има неке „незваничне и грубе бројке".
- Нурдор је због тога за данас организовао читав низ хуманитарних скупова широм Србије, апелујући на грађене да се прикључе њиховој кампањи „И ја се борим".
- „Ове године боримо се заједно за нову Родитељску кућу у Београду, као највећем дијагностичком и терапијском центру педијатријске онкологије у Србији, са истовремено највећим бројем деце која долазе на лечење", наводи се у саопштењу Нурдора.
- Један на који грађани могу да помогну Нурдору је уплаћивање средстава слањем СМС поруке на број 1150.
- Помоћ удружењу „Увек са децом" грађани могу да упуте преко хуманитарног СМС броја 7175
Аутор фотографије, Иан Стевановић/ББЦ
Шамар
Ипак, постоје они који су за нешто екстремније. Иван се, ето, попео на Килиманџаро.
„Један дан сам дошао на идеју да изађем из шаблона, те неке ушушканости и да урадим некакав изазов", каже он за ББЦ на српском.
Помислио је да би то могло да буде и добро дело, па се распитивао како да дође до спонзора, који би новац дали у хуманитарне сврхе.
„Кондиционе тренинге за успон на Килиманџаро сам имао у кик-бокс клубу и тамо ми је један момак рекао да би то могло да буде децу оболелу од рака, удружење 'Увек са децом'... Рекао сам само да ће ми бити част".
- Килиманџаро је највиша планина Африке.
- Налази се у североисточној Танзанији, на граници са Кенијом.
- Чине га три вулкана, а највиши врх, Ухуру, налази се на 5,895 метара надморске висине.
- Први пут је освојен 1889. године.
- Насеље Моши на јужном подножју је полазно место за успоне.
- Килиманџаро је са 4,600 метара од подножја највиша самостојећа узвисина на свету.
Међутим, када је почело освајање највишег врха Африка, нико није знао за његов план.
„Стално сам шеровао свашта и људима је било занимљиво да гледају како изгледа тај успон. Сви су пратили, сваког дана је било нешто ново, објаве су имале око 5.000 прегледа.
„Хтео сам да их заинтересујем да ме запрате, па да на крају, кад обучем мајицу, буде један шамар колективног буђења - да се освесте и помисле на мале борце".
Међутим, није било лако.
„Пред завршни успон сам имао огроман терет на леђима. Стално ми је било у глави шта ако не успем, шта ако не издржим, добијем висинску болест...
„А онда сам стигао до врха. Одмах су кренуле сузе, једва сам се успео да изговорим све што треба на оном снимку.
„Притом, нисам имао кисеоника, па мозак на тој висини баш и не ради како треба".
Аутор фотографије, Иван Стевановић/ББЦ
Како се попети на Килиманџаро
Стевановић наводи да успон „и није био баш толико тежак", али да су проблеми почели са великом надморском висином.
„Кренули смо са 3.700 на 4.700 метара и ту смо пешачили неких седам-осам сати. Све корак по корак, корак по корак.
„Кад смо стигли до последњег кампа имали смо баш мало времена да одморимо - спакуј опрему, вечерај и у кревет на спавање два сата.
„Онда је у 12 сати ноћу, по великој хладноћи, почео тај завршни успон до 5.850 метара".
У групи која је ишла са њим било је 22 људи, плус два водича.
Већина људи је била из Србије, неколико Сплићана, неколико Словенаца, а један од водича је био из Хрватске, каже Стевановић.
„Неколико њих, са којима сам се баш зближио, знало је да ћу ја горе да обучем мајицу са СМС бројем, али се то после прочуло.
„Међутим, на половини тог успона сам имао доста проблема са кисеоником - не са болом у глави, снагом или мучнином, једноставно сам био преуморан и баш ми се спавало.
„А то не можеш да контролишеш, хоћеш да заспиш".
Отписани
Како наводи, било је немогуће дисати и кретати се по стенама - и по мраку - а шлаг на торти била је ледена температура.
„Када је напољу -5, а ти си без кисеоника, онда имаш осећај да је -20 степени", истиче Стевановић.
Њега су ту, каже, фактички већ отписали.
„У таквим ситуацијама нема помоћи, не може нико да ти помогне, свако гледа да само издржи до горе.
„Ипак, нашао се један дечко, Београђанин из Горске службе спасавања, који ми је помогао - мерио ми плус и грејао ми руку јер су прсти кренули да ми се мрзну".
Аутор фотографије, Иван Стевановић/ББЦ
Стевановић каже да је у тим тренуцима само размишљао о томе како да на врху Африке постави српску заставу и обуче мајицу коју је понео.
„Мало по мало, некако сам себи давао снаге, псовао се и говорио себи 'ајде крени'.
„Људи који су се већ попели, па су кренули назад, нису могли да верују кад су ме видели да и даље гурам".
На крају је успео.
„Те емоције не могу да опишем речима. Та ноћ ће ми дефинитивно остати нешто најтеже што сам у животу урадио.
„Тада сам себе сломио и психички и физички, па на крају успео да победим самог себе.
Тада се, каже, сетио деце која се боре против рака и напора њих и њихових родитеља.
„То ми је дало додатну снагу да издржим. Кад могу они, онда могу и ја, али веруј ми да није било лако".
Флашица воде
А колико такве ситуације промене човека?
„Није ме само тај успон променио, већ и облачење мајице, а кад сам видео како људи тамо живе научио сам да ценим обичну флашицу воде, а камоли храну и обућу.
„Свако ко има имало срца би се променио - мислио сам да ми тешко живимо, али оно је стварно... Па, стварно трећи свет".
Говорећи о будућим плановима, Стевановић каже да му је идеја да анимира спонзоре.
Како каже, по његовом успону на Килиманџаро су „видели шта и како, да није шала".
„Финансираћу пут колико будем могао, а ако ми требају неке специјалне чизме, нека то купи једна фирма, а осталих десет нек уплате све хуманитарно, а ја ћу њихову заставу раширити где год да одем - то ће им бити реклама.
„То је начин да фирме уплаћују за децу оболелу од рака, или ако буде неки алармантан случај болесног детета, какав се појављује са времена на време, па да њему помогнемо.
„Осетио сам неки позив да то радим".
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
