Србија и Косово: Шта Приштини недостаје на путу до потпуне независности

Тог 17. фебруара 2008. године, над приштинским небом одјекивао је ватромет.

Играло се и певало у славу тек проглашене независности, док се у Београду протестовало, уз опори мирис сузавца у ваздуху и жестоке сукобе демонстраната и полиције.

Шеснаест година касније, политичке борбе и даље трају: Приштина тражи међусобно признање, што Београд категорички одбија и Косово сматра делом Србије.

„Не постоји само један одлучујући критеријум и 'крајњи судија' који јасно указује да је нека земља потпуно независна", каже Питер Хилполд, професор међународног права на Универзитету у Инзбруку, за ББЦ на српском.

Он ипак сматра да „садашњи статус Косова чине многи елементи карактеристични за независну, суверену државу", иако „Косово још увек није у потпуности стекло тај статус".

Као кључне препреке, Ричард Каплан, професор међународних односа на Линакре колеџу Универзитета у Оксфорду, истиче непостојање универзалног признања Косова, које и даље није део најважнијих међународних организација, а посебно Уједињених нација (УН).

„Јер оно што неку земљу чини потпуно независном је пријем у друштво других држава", каже Каплан за ББЦ на српском.

Косово је од 2008. године постало члан Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке, ФИФА и УЕФА и признаје га око 100 земаља, међу којима је већина Запада.

Ипак, у том друштву нису пет чланица Европске уније (ЕУ), као и неколико светских сила, попут Русије, Кине, Бразила и Индије.

О независности и признањима

Косово је већ 18. фебруара 2008. признало осам земаља - Авганистан, Албанија, Костарика, Француска, Сенегал, Турска, Велика Британија и Америка.

Последње је признање Израела 2020. године.

Међутим, није познато колико је тачно земаља признало Косово. Приштина наводи бројку од 117, док у Београду кажу да их је далеко мање.

„Косово је признало пола света, али и даље кубуримо са осталим државама", каже Фатмир Шехоли из Института за афирмацију међуетничких односа на Косову, за ББЦ на српском.

Да би се то десило, сматра, Косово треба да покаже да је „демократска, цивилизована држава, која има европске стандарде и вредности".

То је посебно битно како би Косово признало и пет земаља ЕУ које то и даље нису учиниле - Грчка, Кипар, Словачка, Румунија и Шпанија, указује он.

„Део земаља Косово не признаје због страха од сецесионистичких покрета у њиховим земљама, али део њих то није урадио само зато што следе Србију", наводи Џесика Алмквист, професорка међународног права и људских права Универзитета у Лунду, за ББЦ на српском.

Званични Београд је дуго радио на повлачењу признања косовске независности.

Прва земља која је повукла признање био је Суринам, да би то после учинили и Гвинеја Бисао, Бурунди, Папуа Нова Гвинеја, Лесото, Гренада, Комори, Мадагаскар, Того, Гана, Централноафричка република и Сијера Леоне, према тврдњама Министарства спољних послова Србије.

За потпуну независности било које земље, истиче Алмквист, ауторка рада „Политика признања, Косово и међународно право", кључни су појмови „међународни односи" и „успостављање дипломатских односа".

„То подразумева да су остале земље њу признале као независну", каже она.

„И што више држава призна неки територијални ентитет, то он има боље односе са њима, а самим тим остварује и суверена права", додаје Хилполд, један од аутора зборника „Косово и међународно право".

Каплан, који се Косовом бавио кроз научни рад „Међународна дипломатија и криза на Косову", истиче да признање других држава „није увек неопходно за независност".

„Израел, на пример, нема универзално међународно признање, али га је признао већи број држава (него Косово) и члан је Уједињених нација."

Због тога он ситуацију са Косовом описује као „дипломатски лимбо".

Пуцњава у Бањској: Шта се дешавало на Косову у 90 секунди

Уједињене нације

Уједињене нације, највећа међународна организација на свету, окупљају 193 државе и два посматрача - Ватикан и Палестину - у циљу међународног мира и безбедности.

„Чланство у Уједињеним нацијама је форма међународног признања", објашњава Каплан, професор међународних односа са Оксфорда.

Да би нека земља ушла у УН, потребно је да то одобри девет од 15 чланова Савета безбедности, уз двотрећинску већину у Генералној скупштини.

Толику подршку Косово за сада нема.

„Да би Косово добило ту већину, потребно је да има широко признање међународне заједнице и зато се Србија противи да Косово буде део УН-а", наводи Каплан.

Не само да се противи, већ за Београд то представља црвену линију.

„Никада нећемо пристати да Косово постане чланица Уједињених нација", више пута је био изричит председник Србије Александар Вучић.

Политичку подршку званичном Београду пружају Русија и Кина, које као сталне чланице Савета безбедности УН-а имају право вета.

Милош Павковић из Центра за европске политике зато сматра да су УН „место где Србија тренутно има највећу предност".

„Уједињене нације су у овом тренутку затворене за Косово", каже Павковић за ББЦ на српском

Да ли ће Косово та врата икада отворити назива „питањем од милион долара", али сматра да је то „могуће у дугорочној перспективи".

Чланство Косова у УН он назива „заокруживањем државности", а Шехоли „неком врстом дипломе".

„Треба да тежимо томе, видећемо да ли ћемо и успети", каже косовски аналитичар, додајући да то доста зависи од „прилично трновитих" геополитичких околности.

Зато лоптицу пребацује на други терен.

„Треба да што брже, ефикасније и људскије завршавамо дијалог са Србијом, ту је кључ решења за даљи напредак Косова."

После низа састанака Београда и Приштине на највишем нивоу, у Бриселу је 2023. договорен споразум о нормализацији, да би се потом у Охриду причало о његовој примени.

Тачка четири Охридског споразума јасно каже да Србија неће спречавати чланство Косова у било којој међународној организацији.

У члану два наводи се да ће обе стране поштовати правила Уједињених нација која се тичу суверенитета, поштовања независности, аутономије, територијалног интегритета и права на самоопредељење.

„Косово је до данас 90 одсто испунило све атрибуте који је чине независном државом", сматра Горан Богдановић, бивши министар за Косово и Метохију у Влади Србије.

Ту тврдњу он подвлачи речима да се питање чланства Косова у УН-у налази „у мапи пута из Охрида", што ће „свакако бити на агенди у наредних неколико година".

„То је неминовно", каже Богдановић, некадашњи званичник опозиционе Демократске странке и министар од 2008. до 2012. године, у влади Мирка Цветковића, у разговору за ББЦ на српском.

„Међународној заједници је стало да брзо реше Косово, јер се стално отварају нова жаришта широм света, тако да су кренули убрзаним темпом.

„А то што Вучић говори да неће прихватити Косово у међународним организацијама је прича за овдашњу потребу и малу децу."

Остале међународне институције

Уз Уједињене нације, Косово данас није део Интерпола, међународне полицијске организације, као ни Унеска, који се при УН бави образовањем, науком и културом.

„Верујем да ће врло брзо кренути са иницијативом за чланство у њима", сматра Богдановић.

Крајем 2022, Приштина је поднела и захтев за почетак преговора са Европском унијом, до чега још није дошло.

Ипак, у међувремену је добила безвизни режим за земље ЕУ, а у току је и кандидатура за Савет Европе.

„Одлука би требало да буде у мају, имамо реалне шансе за зелено светло", каже Шехоли.

Оно чега је Косово део су пре свега финансијске институције, попут Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке, Европске банке за обнову и развој.

Велики пут пређен је и на спортском плану.

Косово је члан међународне и европске фудбалске федерације (ФИФА и УЕФА), кровних организација светског и европског фудбала, као и Међународног олимпијског комитета.

Тиме је спорт постао један од већих извора тензија у односима са Београдом.

До напетости долази кад год српски и косовски спортисти треба да учествују на истом такмичењу, а посебно пред потенцијалне директне окршаје.

Погледајте видео: Могу ли фудбалери из Србије и са Косова да одиграју утакмицу - бар у Немачкој

Потпуна контрола територије

Али тензије на Косову нису ништа ново.

Било их је још почетком осамдесетих, када су косовски Албанци протестима тражили засебну републику у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Косово је у то време имало аутономију у оквиру Србије, коју Слободан Милошевић, некадашњи председник Србије и Југославије, укида по доласку на власт.

Као вид отпора укидању аутономије, косовски Албанци оснивају паралелне институције, пре свега здравство и школство.

Паралелне институције на Косову и даље постоје, али је ситуација обрнута.

У десет општина са српском већином данас постоје школе, поште, домови здравља и културе који се финансирају из буџета Републике Србије.

„То су последњи остаци српског суверенитета на Косову, зато је циљ Приштине да те институције затворе или их подведу под косовски систем", сматра Павковић из Центра за европске политике.

„Суштина је успостављање контроле и суверенитета над целом територијом."

Алмквист, са Универзитета у Лунду, у Шведској, о томе прича и из угла међународног права.

Неки од основних критеријума државности су „стална популација, релативно добро дефинисана територија, али и власт над том територијом и популацијом", истиче она.

„Србија нема никакву моћ над албанском већином која влада Косовом и која чини 90 одсто популације", каже Валур Ингимундарсон, професор савремене историје Универзитета на Исланду, који се Косовом бавио у научном раду „Косовски преседан", за ББЦ на српском.

„Сецесија Косова од Србије је у том смислу успешна, Косово функционише као де факто држава."

У последњих неколико месеци на том пољу је било прилично бурно.

Косовска полиција упала је у неколико српских општина и институција које приштинске власти називају илегалним.

„Јуче у Звечану, а данас у Драгашу, као што смо обећали, ред и закон у сваком кутку Републике Косово", навео је на Фејсбуку косовски министар полиције Џељаљ Свећља.

„Једина институција Србије биће амбасада у Приштини."

Јединствена косовска полиција, као и правосудни систем, на Косову постоји од Бриселског споразума из 2013, када је део паралелних институција укинут.

Део те полиције били су и Срби, али су 2022. пред камерама поскидали униформе.

Представници косовских Срба тада су напустили косовске институције, у знак протеста због питања Заједнице српских општина (ЗСО) и проблема са аутомобилским таблицама - који је у међувремену решен.

Србија више не издаје таблице за градове на Косову.

Бриселским споразумом најављено је формирање локалне самоуправе Срба, замишљене као механизам њихове заштите, али до тога и даље није дошло, јер Приштина наводи да ЗСО није у складу са косовским уставом.

Оставке су те 2022. поднели и градоначелници четири већинске општине на северу Косова, у које су потом, после избора које су Срби бојкотовали, ушли албански градоначелници.

То је изазвало нове тензије, па и сукобе локалних Срба са полицијом и припадницима КФОР-а.

На зградама тих општина данас се вијоре косовске, а не српске заставе.

„У Бриселу је договорено да све илегалне институције Србије на Косову морају бити укинуте", каже Шехоли.

„Међутим, колико читам између редова, све то је стало док Косово формира Заједницу српских општина."

Последња рунда тензија, изазвана је тежњама Приштине да на територији Косова укине могућност плаћања српским динарима, већ да се за све користи евро.

Србија косовским Србима, кроз паралелни систем, већ годинама исплаћује плате, пензије, социјалну помоћ и друге бенефиције.

Косовски премијер Аљбин Курти, после критика међународне заједнице, истакао је да уредба Централне банке Косова није против динара, већ да уплате из Србије морају бити депоноване на банковне рачуне на Косову у еврима.

„Србија има право да шаље новац, али преко Централне банке Републике Косово", истиче Шехоли.

Војска

Рат на Косову између српских безбедносних снага и Ослободилачке војске Косова (ОВК) окончан је 1999. Кумановским споразумом, када српска војска и полиција напуштају Косово.

Тамо се од тада налазе припадници КФОР-а, мировне мисије НАТО алијансе.

Косово данас нема војску, али су 2009. формиране Косовске безбедносне снаге (КБС), за које је 2018. усвојен сет закона о трансформацији у оружане снаге.

До тога и даље није дошло.

Када би могло да се догоди, није познато.

Богдановић каже да КБС можда није званично војска, али да „није ни цивилна заштита која помаже народу у временским непогодама".

„У последње време се и наоружавају уз помоћ Турске, Немачке и Сједињених Држава, шаљу официре на обуку у НАТО, иду у мировне мисије...

„Дакле, да ли имају војску? Нажалост, имају", наводи Богдановић.

Али да ли је војска уопште данас један од показатеља нечије независности?

„Стари наратив да свака земља мора бити способна да се брани од спољне агресије у савременом свету више није кредибилан", сматра Ингимундарсон.

Треба, како каже, имати у виду „данашње разлике у војним способностима између држава".

„Већина, када је заштита у питању, зависи од других, постојања безбедносних пактова и организација", додаје исландски професор савремене историје.

Исто наводи и Каплан, професор међународних односа са Оксфорда, указујући на пример Костарике, земље у централној Америци, која нема војску, а међународно је призната.

Хилполд ту додаје да је „ефективна моћ над неком територијом, политиком или војном силом важна за потврђивање тежњи за независност", али да није довољна.

„Независност је пре свега питање односа са другим државама, у смислу става других према њој, а посебно земаља у окружењу."

Годишњица НАТО бомбардовања: Шта се дешавало у пролеће 1999.

Признање Србије

„У случају сецесије, раније се обично сматрало да је признање бивше државе неопходно за стицање пуне независности", наводи Хилполд, са Универзитета у Инзбруку.

У том смислу, он сматра да ће питање потпуне косовске независности „умногоме зависити од тога колико ће са Србијом бити могуће пронаћи аранжман који би решио отворена питања".

„Ако до тога не дође, статус Косова ће у блиској будућности остати суи генерис - јединствен случај".

Каплан истиче да би амин Србије довело до низа нових признања, пре свега Русије, Индије и пет чланица Европске уније.

„У том смислу, признање Београда би довело до изласка Косова из дипломатског лимба, иако је Косово већ остварило независност", сматра он.

Друга опција је чланство у Уједињеним нацијама.

Уколико до њега дође, сматрају и Павковић и Богдановић, Приштину нимало неће занимати шта о свему мисли званични Београд.

„Па и даље има држава у Африци које не признају Хрватску, али њена државност није спорна", наводи Павковић.

Међународна заједница зато, каже Богдановић, „нити очекује, нити тражи" да Србија потпуно призна Косово, свесна да је реч о „неизводљивом процесу".

„Да би се то десило, потребна је промена Устава, где пише да су Косово и Метохија саставни део Србије, што је дуга процедура, мора и референдум да се одржи, али нема тог државника, председника, кога год, ко је спреман да призна Косово", каже бивши министар.

„Оно што траже је правно обавезујући споразум Београда и Приштине, што је у овом тренутку извесно."

Међутим, професор савремене историје Ингимундарсон указује да је историја пуна „тврдокорних политичара који су се у неком тренутку предомислили како би постигли историјске споразуме".

„Иако је промена става српске владе према Косову можда мало вероватна у садашњости, не треба је искључити у будућности", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]