Распад Југославије и Северна Македонија: Ко је био Киро Глигоров, председник који је донео независност без испаљеног метка

У граду споменика, за његов - нема места.

Киро Глигоров био је први председник независне Македоније, успешно је, без рата, изводећи из југословенске федерације почетком 90-их година прошлог века.

Његова каријера почиње пет деценија раније, кроз деловање у македонском комунистичком покрету током Другог светског рата, а потом и кроз високе политичке функције у комунистичкој Југославији - министра финансија, председника Скупштине, члана Председништва Савеза комуниста.

„Под његовим вођством, Македонија је успела да оствари оно што није пошло за руком ниједној другој републици Југославије - да на миран начин стекне независност, у условима страшног рата.

„Његов такт и интелигенција увели су земљу и народ у међународну заједницу као суверену државу, што је дошло након бројних покушаја да се очувају везе између чланица федерације", присећа се тадашњи македонски шеф дипломатије Денко Малески.

Киро Глигоров умро је у Скопљу, 1. јануара 2012. године.

У македонској престоници, данас се по његовом имену зове један од булевара, као и недавно отворена модерна школа.

Његова статуа део је споменика АСНОМ-у (Антифашистичке скупштине народног ослобођења Македоније), политичком телу македонских партизана на крају Другог светског рата, у коме је Глигоров имао једну од првих функција.

Ипак, засебног споменика за Глигорова нема, иако је у граду у последњој деценији подигнут велики број обележја.

Од реформатора до ватрогасца у времену социјализма

Већ од краја Другог светског рата, Киро Глигоров у комунистичком покрету добија важну улогу која ће описати велики део његове каријере - чувара најпре македонских, а онда и југословенских финансија.

„Иако је био правник по образовању - био је и врхунски економиста", указује његов сарадник, дипломата Љупчо Арсовски.

Министар финансија постао је већ 1948. године и на том месту остаје четири године, да би се 1962. вратио на функцију као савезни секретар за финансије са кључним задатком - реформом привредног система комунистичке Југославије.

„Привредна реформа је носила далекосежне идеје, подразумевала је спољнополитичке промене, демократизацију, укључивање у настајућу нову Европу.

„То је било време његовог политичког успона који је завршен пропашћу тог подухвата", каже за ББЦ на српском син Кире Глигорова, Владимир, данас и сам цењени економиста.

Након одласка са места секретара за финансије, заузима махом политичке функције, од којих је највиша председничко место у Скупштини СФРЈ.

Економским водама запливаће још једном, осамдесетих година 20. века, када је позван да се активно укључи у покушај стабилизације југословенске привреде у земљи која је остала без доживотног лидера Јосипа Броза Тита.

„Процес стабилизације водио је малтене из пензије, па је ту имао нешто мањи утицај, али је све до самог распада Југославије имао идеју да се ствари решавају што безболније.

„Ипак, тај период осамдесетих година је период бесциљности једне државе и неко ко је био изван позиција власти није могао да учини много тога, сем да унесе мало разума", закључује Владимир Глигоров.

„Други су журили у рат - нисмо ми каснили"

Почетак деведесетих година прошлог века у Југославију доноси прве референдуме за независност република - од Словеније у децембру 1990. године, почетке оружаних сукоба у Хрватској већ на пролеће 1991. године.

На другом крају СФРЈ, у Македонији, Киро Глигоров се 1990. године враћа у активну политику кроз учешће на форумима на којима се расправља о будућности земље.

У новембру 1990. године, Македонци гласају на првим вишестраначким изборима који не доносе јасног победника него политичку кризу и дубоку друштвену поделу која ће пратити земљу и наредних деценија.

Формира се техничка влада, а Киро Глигоров добија мандат првог председника Македоније у јануару 1991. године.

Са те позиције, пресудно ће утицати и на референдум за независност који је одржан у септембру 1991. године, а посебно на референдумско питање које је гласило „Да ли сте за суверену и независну државу Македонију, са правом на улаз у савез са независним државама Југославије?"

Више од 95 одсто бирача заокружило је потврдан одговор и тиме су се створили услови да и Македонија стане у ред за међународно признање - иако нешто касније од Словеније и Хрватске.

„Било је много повика да каснимо, да Глигоров није у стању да се одвеже од својих сентимената према Југославији.

„Истина је била да су други журили у рат, а не да смо ми каснили", уверен је и данас тадашњи шеф дипломатије Денко Малески.

Он каже да је у том процесу до изражаја дошла способност Глигорова да гаси пожаре.

„Знао је и да се склања, али то је био плод добре процене односа снага и тога ко води игру у ратним временима, те да врло мало зависи од Македоније.

„Он је током ратова ишао један корак иза догађаја, а други су ишли испред - тако је полако водио земљу ка независности."

Политички ветеран Стојан Андов био је у то време председник Собрања, македонске скупштине, и лидер једне од водећих партија.

За ББЦ на српском каже да су та турбулентна времена на површину изнела још једну особину Кире Глигорова - неодлучност и чекање.

„Било је много колебања, посебно око доношења устава - када је било густо у том процесу, Глигоров се често склањао и одлазио у Босну, код Алије Изетбеговића.

„Били су веома добри пријатељи, заједнички су и предлагали платформу за реформу Југославије."

Алија Изетбеговић био је последњи председник Председништва Босне и Херцеговине (БиХ) као чланице југословенске федерације и први председник Председништва независне БиХ.

Док је на унутрашњем плану покушавао да консолидује институције, на југословенском терену Глигоров је остао упамћен, као ко-аутор уз Изетбеговића, једне од последњих понуда за очување Југославије кроз лабаве везе међу независним републикама.

Понуду су глатко одбиле остале чланице федерације, већ далеко одмакле или на путу осамостаљења или у бескомпромисној жељи за очувањем јединствене чврсте државе.

„Он је био врло незадовољан чињеницом да је учествовао у распаду Југославије, говорио је да га је делимично и стид што је у томе учествовао", каже Кирин син Владимир.

Ипак, највећи успех Глигорова биће избегавање рата - повлачење Југословенске народне армије (ЈНА) лично је испреговарао са војним врхом.

„Рекао је - пустите армију да оде одавде, нама ништа неће значити да овде гину војници, све је бадава ако један метак погоди човека.

„Француски председник Де Гол је својевремено рекао да сви који желе да се баве политиком, ако су млађи од 50 година, и даље су малолетници - године су биле Кирино искуство", каже дипломата Љупчо Арсовски.

Референдумска одлука, одлазак југословенске војске, међународна признања и чланство у Уједињеним нацијама омогућиће да се и у данашњој Северној Македонији 8. септембар, дан референдума, прославља као Дан независности.

Тешко унутра, још теже споља

Иако је Македонија успела да избегне ратне сукобе деведесетих година 20. века, тешко да би се ситуација у земљи те деценије могла описати као мирна.

Јужни сусед, Грчка, оштро се успротивила постојању државе Македоније, тврдећи да полаже историјско право на то име - дипломатски спор отежавао је економске и политичке везе Скопља пуне три деценије.

„Председник Глигоров је био свестан великог отпора међу Македонцима који нису могли да замисле да им неко узме име.

„Ја сам и оставку нудио после европске декларације којом је речено да ће држава бити призната, ако у свом имену не буде имала реч Македонија - притискао сам у смеру компромиса, да бисмо брже ишли напред, а он је био пажљивији", описује методе Кире Глигорова тадашњи шеф дипломатије Денко Малески.

Данас актуелни спор са источним суседом око историје и језика тада није представљао велики проблем, али се могао наслутити.

„Бугарска је тада била слаба држава, и она практично тек створена изласком из једног ширег, источног савеза.

„Њима је тада била важна македонска независност, први су је признали рачунајући да је у њиховом интересу да се коначно одлепи од Србије, а друга питања су остала за касније", сматра Малески.

Унутрашње линије поделе биле су једнако жестоке - етничке и политичке.

Односи македонске и албанске заједнице закомпликовали су се већ 1992. године, када етнички Албанци на западу земље проглашавају Републику Илириду, што званично Скопље проглашава неуставним.

„Албанци из Илириде су звали Киру на разговор, али он то није желео - сматрао је да је сувише ризично.

„Није се укључивао у решавање великих тема у Македонији, дистанцирао се од главних проблема", каже тадашњи председник Скупштине (Собрања) Стојан Андов.

С друге стране, дипломата Денко Малески каже да је позиција Глигорова донела и позитивне ствари.

„Нису ни Албанци били превише задовољни њиме, иако је он урадио нешто што нигде у Југославији није успело.

„Он није ни пробао да користи национални антагонизам према Албанцима да би ојачао своју политичку позицију."

Због неодлучности, често су га критиковали из супарничке странке конзервативаца - ВМРО-ДПМНЕ, откривајући тако другу линију унутрашње поделе, на левицу и десницу.

„Глигорову су унутрашња питања била јако компликована и тешка, требало је борити се са критикама опозиције при решавању националног питања са Албанцима, па се због тога можда и више бавио спољном политиком јер је у земљи почела да се развија и корупција, криминал.

„Пробао је неколико пута да решава ствари на националном плану, али било је то врло неуспешно - ходао је по ужету, а тешко је било бити мађионичар", закључује дипломата Љупчо Арсовски.

Сви саговорници ББЦ-ја сагласни су да Глигоров није имао шансе да помири политичке разлике међу сународницима.

„Наша млада демократија афирмисала је жестока понашања у реторици, односу према политичким противницима - све је било на оштрици ножа.

„Националисти су га означили као бившег комунисту, тешко се тај јаз лечио међу самим Македонцима", каже Денко Малески.

Атентат без кривца као кулминација притиска

Када је у октобру 1994. године са више од 78 одсто гласова, већ у првом кругу на председничким изборима победио кандидата конзервативног ВМРО-ДПМНЕ, Киро Глигоров обезбедио је председнички мандат до своје 82 године.

Готово тачно годину дана касније, 3. октобра 1995. године, на редовном путу од куће до кабинета, поред његовог аутомобила експлодирала је снажна бомба.

У покушају атентата на македонског председника, погинуо је његов службени возач, повређени су пролазници, а сам Глигоров остао је без десног ока.

До данашњег дана, више од четврт века касније, покушај атентата није расветљен - низале су се незваничне верзије које су кривце проналазиле у готово свим отвореним унутрашњим и спољним питањима у Македонији, али никада нико званично није проглашен кривим за покушај убиства.

Делић мозаика дипломатске слике јесени 1995. године само наговештава сложеност ситуације.

Глигоров се дан пре атентата вратио у Скопље из Београда где је имао састанак са тадашњим председником Србије Слободаном Милошевићем.

„До атентата је био веома близак са Милошевићем, све док није дошао Холбрук и Глигоров пристао да са њим сарађује.

„Тиме се замерио Милошевићу, а ми смо разговарали одмах по његовом повратку из Београда - веровао је да је Милошевићу довољно објаснио зашто сарађује са Холбруком", скицира тадашњи председник Собрања Стојан Андов балканске односе по доласку америчког изасланика Ричарда Холбрука са задатком да реши растуће тензије на Косову.

Дипломату Љупча Арсовског вест о експлозији затекла је у Атини, где је са Грчком разрађивао детаље дипломатског попуштања односа коначно договореног у Њујорку, месец дана раније.

„На састанку у Београду требало је да будем и ја присутан - да разговарамо око граница, што је била моја надлежност тада.

„Ипак, ванредно је заказан састанак са Грчком, па ме је вест затекла тамо."

Осим компликованих односа са северним и јужним суседом, медији су писали о приведеним бугарским држављанима, одјецима које међународни односи имају на унутрашње етничке и политичке прилике.

И управо на овај сегмент неразјашњеног атентата указује син Кире Глигорова.

„Не може се другачије тумачити него да је атентат био унутрашња ствар.

„Македонија данас јесте демократска земља, али атентат на мог оца показује да и даље постоје снаге које мисле да другачије треба решавати унутрашња питања", закључује Владимир Глигоров.

Мудрац или балансер

Када му је истекао други председнички мандат 1999. године, Киро Глигоров још једном се пензионисао - овога пута трајно.

Основао је фондацију са својим именом и до 1. јануара 2012. године живео је у Скопљу.

Умро је у свом дому, након што је два дана раније отпуштен са лечења у клиничком центру, а сахрањен на скопском гробљу Бутел.

„Глигоров нема статус националног хероја, а велико је питање било и где да га сахране, па је на крају пронађено решење које га бар није вређало", сведочи о политичким размирицама Стојан Андов.

Супруга Нада умрла је три године пре њега.

„Моја мајка је била веома успешна у својој професији, мој живот се ни на који начин није везивао за мог оца, а исто је и са сестрама - нико није живео од презимена, ми смо били сасвим друкчији свет", каже данас његов син Владимир.

Поред богате породичне, Киро Глигоров оставио је и велико друштвено и политичко наслеђе.

„Имао је изузетне политичке и социјалне способности, стрпљење, редак је човек који је преживео све што се дешавало у Југославији - чистке су биле неминовне, људи су се мењали.

„Поседовао је снажну унутрашњу психичку равнотежу, с ким год да је разговарао, завршавао је у пријатељском тону", каже Владимир Глигоров.

У опису његове личности остаће сукобљене две дефиниције - промишљеног или неодлучног човека.

„Он је балансирао у ваздуху, али једна изрека каже да, ако балансираш много лопти у ваздуху, не можеш да се крећеш напред довољно брзо.

„Ја сам био тај који је желео да се брже иде ка решењима јер сам био млађи - али када се деси и атентат, онда се боље схвати зашто ствари тако морају да иду", каже некадашњи министар Денко Малески и напомиње да се Глигоров окружио сарадницима који су били млађи од њега и којима је то била животна шанса.

Дипломата Љупчо Арсовски сматра да је Глигоров врло паметно доносио одлуке о кључном питању, очувању земље и народа.

„Чак и када су ствари биле релаксиране, он је и даље желео да прође време, да се размисли па тек онда донесе одлука, а то је била само ствар додатног промишљања, сазревања.

„Био је мудрац који је Македонији донео корак напред."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]