Путовања, Босна и гондолe: Тајанствени симбол Бањалуке за који вероватно нисте чули

Када бисте дошли у Бањалуку пре епидемије корона вируса, туристички сајтови упутили би вас на Господску улицу, тврђаву Кастел, храм Христа Спаса или џамију Ферхадију, али прави зналци и мештани би вас одмах упутили на реку Врбас.

Бистром реком која тече центром града можете се возити дајаком - симболом Бањалуке за који вероватно никад нисте чули.

Дајак је дугачки чамац, готово јединствен у свету по томе што се гура мотком - која се такође назива дајак.

„Нигде се не користи тај начин вожње - мотка се забија у дно и одгурује се, и то на брзим рекама и узводно", каже Андреј Замоло из бањалучког дајак клуба Нектар за ББЦ на српском.

Гондола на Врбасу

Када је ситуација уобичајена и има туриста, Замоло госте дочекује у дворишту са цвећем, кроз које се са улице у насељу Борик иде директно на реку.

Вожња дајаком је налик гондоли - само што сте окружени зеленилом и готово нетакнутом природом.

Уместо господе у пругастим мајицама који певуше романтичне мелодије, дајаке најчешће возе снажни младићи који спретно савладавају каменито тло и хладне речне брзаке.

„И гондолијер стоји, али је разлика што у рукама има продужено весло. Није мотка, већ има лопатицу којом весла по површини", наводи Замоло.

Дајак је превозно средство од давнина. Стар је колико и Бањалука, која се под тим именом први пут помиње 1494. године.

„Обични људи су га возили да пређу с једне стране Врбаса на другу, јер није било мостова", прича Замоло.

Касније, када су саграђени први мостови, чамац је био једини начин преласка без плаћања мостарине.

У уском градском језгру, Врбас је плитак и дно је прекривено шакачем - каменом величине шаке, објашњава Андреј.

„Кад забијете дајак он остане на површини, а кад бисте га забили у муљ - упао би 20 или 30 центиметара и не бисте га могли извући", говори.

„Јако је слично пантинг боутс, чамцима који се возе у Кембриџу и Оксфорду, али је тамо канал - мирна вода и дно је муљевито. Рукама да завеслате и чамац ће се померити, док се овде борите са силом воде".

Чамац предодређен за једну реку

Сама реч дајак је турског порекла и означава мотку за подизање конопца за веш.

На дну те мотке је метални шпиц који се забија у дно реке - и носи немачки назив штица.

Мотка је дуга око четири, а чамац приближно 7,5 метара.

„На дубини већој од четири метра не би могло да се вози јер би се дужа мотка превише увијала и преломила", наводи он.

Не само да је дајак предодређен за Врбас, већ његови мајстори кажу да је и Врбас предоређен за дајак.

„На неким деловима ова река је прилично плитка, свега десетак центиметара - неко друго превозно средство са веслом не би могло ту да се вози. Запињала би лопатица", додаје Замоло.

Погледајте видео о херцеговачком градићу који је очувао изглед из 15. века

Није исто што и кајак

Иако им имена звуче слично, кајак и дајак немају много везе.

Кајак се весла и може да се преврне, за разлику од дајака.

„И кад станете на ивицу дајака, чамац се нагне и уђе мало воде, али не може да се преврне", истиче Замоло.

Мештани Бањалуке користили су овај чамац у трговини, али и за превоз терета.

„Чамци су били шири, дужи, дубљи и могли су до тоне терета да повуку.

„Данас им је носивост до 500 килограма, али се углавном користе за неколико људи као туристичка атракција, за спорт и рекреацију".

У дајак може стати пет или шест особа.

Ипак, најчешће се у њему вози једно или двоје.

Андреј каже да Бањалучани и данас понекад провозају девојке на чамцу - а они романтичнији им и рецитују.

Овај чамац је и њему помогао у том погледу.

„Ја сам био на дајаку, она је била на оближњој плажи, тад сам је први пут видео", препричава како се упознао са супругом, са којом има двоје деце.

Иначе, дајак је већ неколико генерација део породице Замоло.

Породична традиција

Осим што возе, он и брат Дарио су међу реткима који умеју да направе овај чамац.

Занат су испекли код покојног оца. Њихова породица италијанског порекла дошла је у Бањалуку почетком 20. века.

„Деда је тридесетих година претходног века направио један или два чамца за себе, а отац је шездесетих ту технику усaвршио. Унео је малу револуцију у изради чамаца".

Раније се користио катран и другачије су се спајале даске на дну чамца.

Били су много тежи и краћег века.

„Осмислио је да се даске спајају као паркет - уместо катрана, узео је лепак и заштитио даске. Ако се добро одржава, чамац може трајати и неколико деценија", каже Замоло.

Андреј је информатичар, брат му је електроничар, а отац им је био ветеринар: „Нико није столар".

Раније је било више мајстора, јер су и чамци кратко трајали.

„Не може се живети од производње дајака. Ограничено је тржиште, баш зато што може да се вози само у Бањалуци".

Шпиц каопрепознатљив знак

Прави се од јеловине, али су предњи и задњи делови израђени од тврђег дрвета - храста, јасена, багрема - јер су први на удару.

Све се ради ручно.

„Тај шпиц је као регистрација, увек га можете препознати. Годови и неправилности су јединствени, а представљају и украс", каже Замоло.

Шпиц дајака, који се однедавно налази и на грбу града Бањалуке, помало личи на уста орла или змаја.

Редовни победник

Андреј је са пријатељима и ентузијастима 2010. основао дајак клуб и имају школу дајакаштва - 2019. године имали су тридесеторо деце у школи.

Чамац могу возити и дечаци и девојчице, али препоручује се да буду старији од 12 година.

Сезона траје током летњих месеци, јер се возач доста кваси. Зато носе само шорцеве.

„За разлику од Кембриџа и Оксфорда, нема ништа лагано. Мораш упрети и заузети тај неки став, вода ти цури низ руке, слива се".

На локалном дајакашком такмичењу, у оквиру традиционалне манифестације Љето на Врбасу, Андреј је прошлог августа победио 23. пут.

Откад постоји такмичење, изгубио је само једном.

„Тако се десило", кроз осмех каже Замоло.

Овогодишња трка отказана је због епидемије корона вируса, али посетиоци и даље могу уживати у рекреативним и туристичким вожњама дајаком.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]