Бојкот избора на Балкану: Искуства одлуке да се не улази у изборну трку
Аутор фотографије, Getty Images
- Аутор, Александар Миладиновић
- Функција, ББЦ новинар
Све гласнија прича српске опозиције да ће бојкотовати наредне парламентарне изборе јер не постоје услови за равноправну борбу донела би Србији редак политички феномен, али свакако не и политички изузетак.
Одлука да се грађани позову да не гласају није страна ни Србији, а ни региону - земљама чији је заједнички именитељ крхка и кратка демократска традиција.
За бојкот избора, до сада су се јавно определиле Странка слободе и правде Драгана Ђиласа, Народна странка Вука Јеремића и Двери Бошка Обрадовића.
Остале странке најављују да ће одлуку донети у периоду до одржавања гласања за које је крајњи рок пролеће 2020. године.
ББЦ на српском разговарао је са актерима три кампање бојкота које су обележиле политичку сцену у региону у претходне две деценије.
Искуства и успех ове стратегије веома су различити.
Албанија, 2019. године
Готово попут редовних изборних циклуса, за Албанију је бојкот постала периодична политичка тема.
Шест месеци током 2014. године албанска опозиција бојкотовала је институције, да би се све завршило политичким договором са социјалистима премијера Едија Раме.
Пет године касније, криза је дошла до нивоа бојкота институција, па сукоба полиције са демонстрантима на улицама Тиране, да би ове године досегла игнорисање локалних избора.
„Када видите да нестаје подела власти, да је свака државна институција потчињена премијеру, да медији следе партијску линију, судови не раде свој посао, државни тајкуни исисавају новац из буџета - схватате да сте само једна шара на слици Потемкиновог села коју ствара власт.
Тада идеја бојкота и радикалног супротстављања добија примат", каже функционер опозиционе Демократске странке Генц Поло.
У игри председника Иљира Мете и премијера Едија Раме, датум кључних избора померан је неколико пута.
Одржани су онда када је то желео премијер Рама, 30. јуна ове године - у термину неприхватљивом за опозицију која је позвала на активан бојкот избора, претећи чак да ће онемогућити читав изборни процес.
„Одлучујуће је било схватање да не може бити нормалних, а камоли слободних и поштених избора под влашћу Едија Раме", каже Поло.
Пред сам изборни викенд, једна порука из Вашингтона одредила је много тога.
Метју Палмер, заменик помоћника америчког државног секретара, рекао је да званичници Сједињених Држава очекују да избори буду одржани „по распореду", те да су легитимни - јасно стављајући до знања шта ће се десити са изборним резултатима.
Упркос страховима да би изборни дан могао да буде обележен инцидентима, па и физичким сукобима, гласање је протекло мирно, а излазност је процењена на око 20 одсто бирача, а победе је славила Рамина Социјалистичка партија - тензије су се смириле, а резултати су постали реалност.
„Не можемо рећи да ли смо задовољни резултатом бојкота - радови су још у току", каже опозициони посланик Поло.
На питање како описује улогу међународне заједнице, Поло напомиње да је у Албанији важна улога Европске уније и Сједињених Држава.
„У последње време, бирократија Европске комисије и остали били су опседнути одржавањем стабилност - запустили су проблеме са владавимом права и демократијом на терену", упозорава на улогу страног фактора Генц Поло.
И поред свега, све очи у Албанији и даље гледају ка Бриселу и Вашингтону.
Криза у овој земљи није окончана, иако је наступило летње смирење стања.
Пошто је бојкот смањио излазност на изборе, али није натерао Запад да промени став о Едију Рами, политичка јесен у Тирани могла би бити бурна.
Македонија, 2014 - 2016. године
Када су се 27. априла 2014. године затворила бирачка места широм Македоније, почела је нова етапа политичког живота која ће трајно променити курс Скопља.
Тадашњи опозициони лидер Зоран Заев прогласио је бојкот резултата парламентарних и председничких избора.
„То је била заробљена држава, без слобода говора, у којој су коришћена средства против сваке слободне мисли.
У том тренутку, нисмо имали других могућности да искажемо своје ставове", описује атмосферу у којој је донета оваква одлука посланица Социјалдемократског савеза Македоније (СДСМ) Јагода Шахпаска.
Себе описује као „неверног Тому" јер није била уверена у исправност одлуке да опозиција напусти парламент и прогласи бојкот институција.
„Бојкот није прва опција за коју нека политичка опција треба да се определи - то треба да буде последња мера у демократском друштву.
То је нужно зло, када нема других начина да се постигне неки важан циљ", каже Шахпаска.
Осим одсуства из парламента, македонска опозиција рушила је власт Николе Груевског и „бомбама" - транскриптима прислушкиваних разговора којима је доказивана корумпираност владајућих.
У расплет кризе укључили су се европски и амерички преговарачи - специјални изасланици, европски посланици, амбасадори великих сила у Скопљу.
Више од годину дана након почетка бојкота, власт ВМРО-ДПМНЕ и опозиција потписали су Пржински споразум којим је опозиција враћена у парламент, у замену за политичке уступке који је требало да јој донесу више контроле изборног процеса и бољу медијску слику.
Ипак, ни то није био крај политичке кризе.
Аутор фотографије, Getty Images
Иако је у Споразуму писало да ће се избори, на којима ће учестовати све странке, одржати 24. априла 2016. године, опозиција је одлучила да на њих не излази јер је тврдила да нису били испуњени сви услови Пржинског договора, посебно у делу изборних правила.
„Ми смо били важан фактор одлучивања - нису смели да изађу на изборе без нашег пристанка.
Такви избори не би имали легитимтет", каже Шахпаска.
Због јединственог става највећих опозиционих странака у одлуци да се на изборе не излази без новог договора, датум гласања померан је два пута - најпре на јун, а потом и за децембар.
Пре коначног заказивања избора, постигнут је нови политички договор, чиме су уклоњене и препреке да се опозиција укључи у изборни процес.
„Све што се касније догађало, показало је да је наш лидер Зоран Заев урадио праву ствар.
Убеђена сам да је то касније донело резултат."
Расподела мандата на овим изборима подупире ову тврдњу Шахпаске.
Владајући ВМРО-ДПМНЕ освојио је један мандат мање него пре две године (51 уместо 52), али је опозициони СДСМ дошао до чак 22 мандата више (49 уместо 27).
Уз подршку највеће партије албанске заједнице, Зоран Заев постао је тада нови премијер Македоније, чиме је окончана ера Николе Груевског на челу владе ове земље.
Србија, 1997. године
У 1997. годину, у Србији се ушло на улицама - десетине хиљада грађана борило се за признавање изборних резултата.
Опозиција је победу на локалним изборима освојила тек након интервенције мисије ОЕБС-а, па је желела победу и на „великој сцени".
Јесен су обележили неуспели председнички избори у којима победника није било ни у другом кругу у коме су се сучелили Војислав Шешељ и Зоран Лилић - све је било спремно за парламентарне и председничке изборе у децембру те године.
Ипак, шеснаест опозиционих странака, предвођених Демократском странком, Демократском странком Србије и Грађанским савезом Србије (ГСС) одлучило се за бојкот избора јер су сматрале да не постоје ни елементарни услови за такмичење.
„Одлука о томе да не излазите на изборе, уколико сте озбиљан политички такмац, подразумева пуну, финансирану кампању која је идентична као изборна кампања.
Једино на крају говора публици кажете - немојте сад да гласате, него гласајте следећи пут, и то за мене", присећа се тадашњи портпарол ГСС-а Горан Свилановић.
Он каже да постоје аргументи који би бојкот описали и као промишљену политичку стратегију, али и као очајнички потез.
Додаје да се извесне паралеле са данашњим политичким тренутком у Србији могу повући.
„Милошевић је тада био прихваћен у међународној заједници, престао је да буде балкански касапин, постао је гарант стабилности на Балкану јер је потписао Дејтонски споразум.
Ми на унутрашњем плану немамо приступ медијима и, што је још важније, не можемо учествовати у контроли избора.
Али у међународној заједници нисмо били схваћени", каже Свилановић и додаје да се опозиција тада осећала као да је дошла пред зид постављен са Запада.
Аутор фотографије, Getty Images
Бојкоту се није придружио Српски покрет обнове Вука Драшковића, а излазност на изборе била је 57,47 одсто - око четири одсто мање него четири године раније.
Без обазирања на бојкот, парламент је конституисан, а власт су формирале Социјалистичка партија Србије, Југословенска левица и Српска радикална странка.
„Ми нисмо имали прилике да заиста проверимо какве је политичке ефекте ова одлука донела - формирани су парламент и влада као да се ништа није догодило.
Све после тога, било је обележено бомбардовањем, а не уласком или неуласком у парламент - имао сам осећање да је та велика енергија отишла у ветар."
Уз напомену да никако не жели да се меша у актуелно одлучивање опозиције о бојкоту, које назива „доношењем јако тешке одлуке", Горан Свилановић каже да није историчар да би могао да донесе објективан суд колико је 1997. година променила Србију.
„Моје мишљење је да није утицала ни на шта, да ни на који начин није обележила Србију", закључује Свилановић.
До наредних парламентарних избора, Србија је бомбардована, а Демократска опозиција Србије (ДОС) је на савезним изборима у септембру 2000. године победила Милошевића, да би 5. октобра изборна победа била потврђена на демонстрацијама.
На биралиштима је у децембру 2000. године парламент је изгледао сасвим другачије - странке које су 1997. године бојкотовале изборе, биле су окосница ДОС-а који је тада освојио чак 176 од 250 мандата.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
