Невидљивост, насиље, страх, али и борба и храброст - живот ЛГБТ заједнице у Босни

Демир*, геј мушкарац и муслиман из Сарајева, води и данас унутрашњу борбу у покушају да помири ова два идентитета.

Кроз порицање, потискивање и аутохомофобију је као тинејџерка у Зеници пролазила и Фатима*, данас студенткиња биологије и аутована лезбејка која живи у главном граду Босне и Херцеговине.

Изолација, страх и неприхватање окружења, чак и унутар саме ЛГБТ заједнице, и данас су изазови за Ајлу*, новинарку и бисексуалку.

За борбеног Матеја Вребца, студента италијанског језика и књижевности, одувек је било важно да буде „аут" и према себи и другима, а породична трагедија га је оснажила у одлуци да не изгуби ни дан живота скривајући да је геј.

Ове две девојке и два младића у раним двадесетим годинама спаја жеља да прихвате себе, упркос притиску и осудама друштва. Спаја их и то што живе стално на опрезу, а последњих дана и осећај узнемирености пред оно што Демир назива „револуционарним и историјским догађајем".

Последњи „први Прајд" на Балкану - сарајевска Поворка поноса - најављен је за 8. септембар, а најављени су и контрапротести.

Како изгледа бити део, „потлачене и невидљиве" ЛГБТ заједнице у изразито традиционалном, религиозном, хомофобном и подељеном друштву земље из које становници масовно одлазе и чије послератне ране једва да су зацељене?

„Живот под маскама" - невидљивост, (не)прихватање, насиље и страх

„Највећи проблеми ЛГБТИ особа у босанскохерцеговачком друштву су невидљивост, изолираност, непрепознатљивост, неприхваћање и насиље", за ББЦ на српском ситуацију сумира Владана Васић из Сарајевског отвореног центра, организације која годинама ради са ЛГБТ заједницом.

Нема сигурних места и простора за дружење и упознавање - млађим генерацијама је данас донекле олакшано да дођу до контаката са другим ЛГБТ људима преко друштвених мрежа, али је заједница и даље осуђена на живот скривања, кажу активисти.

„Зеница, као ни Сарајево, нема никакве ЛГБТ кафиће, све је сведено на скривање. Осим ако неким случајем не упознаш неку ЛГБТ особу, па преко ње дође до контакта са другима, веома је тешко проширити то друштво," објашњава Фатима.

Одрастајући, већина ЛГБТ људи у Босни навикне на живот под маском, каже двадесетједногодишњи Демир, студент физике и борац за права животиња и заштиту животне средине у Сарајеву.

„Не можете бити искрени ни са ким и живите у страху да ће вас неко открити, али научите да се кријете и изолујете", додаје.

Демир верује да ово „прилагођавање ситуацији" има цену и да психолошки лоше утиче на особе које морају да воде животе у скривању и изолацији.

За Демирову сексуалну оријентацију за сада знају само пријатељи и колеге. Зато и није спреман да говори под правим именом - страхује да његови родитељи не би добро прихватили сазнање да имају геј сина.

Невидљивост се не огледа само у оквиру друштва. Власт у Босни не жели да призна да постоји ЛГБТ заједница, сматра Демир.

Међутим, управо је то и један од разлога зашто постоји Поворка поноса - како би се та, ма колико мала заједница, најзад нашла у јавном простору и упутила захтеве за слободом и једнакошћу, објашњава он.

„Федерација БиХ је увела иницијативу за закон о истополним заједницама, али и дан данас не можете видети две девојке или два момка који се држе за руке", каже он.

Невидљивост и изолацију Ајла је осетила двоструко.

„Осјећала сам се као да издајем своју бисексуалност сваки пут када некоме од пријатеља и пријатељица из заједнице говорим о мушкарцима", каже Ајла, присећајући се сада бивше пријатељице лезбејке и времена када је слушала да је њена бисексуалност „само фаза".

Каже да има ту „срећу и несрећу" да се физичким изгледом не уклапа у стереотип квир особа. Зато су за њу непријатне ситуације већином оне када неко са стране говори о насиљу које треба чинити над ЛГБТ људима.

А затим, од ЛГБТ људи слуша како је било доживети такво насиље.

„Као да живиш дупли живот и ти си између свега тога као посматрач, несврстан", каже Ајла и додаје да се за њу све претворило у један циклус покушавања да буде прихваћена од једних и других, због чега је данас аутована само неколицини пријатеља. Као, уосталом, и већина ЛГБТ људи у Босни.

Насиље, насиље, насиље

„Свака трећа ЛГБТИ особа у БиХ доживјела је дискриминацију, а свака четврта насиље", каже Владана Васић.

Од 2008. до 2019. године, од свих случајева пријављених полицији и тужилаштвима, само су два случаја злочина из мржње добила судски епилог.

Казне су биле ниже од законски предвиђених, додаје она.

„Лако је мени бити геј у Сарајеву", каже Матеј.

Насиља, каже, има много, а чак и ако неко одлучи да пријави, питање је колико су запослени у институцијама обучени да ураде посао како треба.

„Иди у неку забит и види шта ће бити ако пријавиш насиље", каже.

Али ни живот у највећем граду у Босни и Херцеговини не гарантује безбедност и слободу - и у Сарајеву је присутна хомофобија и нетрпељивост, сматра Дамир.

Поред живота у традиционалном и религиозном друштву, један од узрока је и лоша економска ситуација која повлачи и лош образовни и здравствени систем, додаје.

„На тако лош систем додајте и то да су људи још увијек свјежа генерација рата, те да многи имају постратне трауме - није ни чудно, сагледајући све наведено, зашто су овдје људи хомофобични", закључује Демир.

Пре пет година, 14 маскираних особа напало је госте фестивала ЛГБТ и квир филма Мерлинка у Арт Кину Критерион, а шест година раније нападнути су учесници и новинари на отварању Квир Сарајево Фестивала.

Ту су и „радикалне" религијске заједнице за које Ајла каже да често не нападају чланове само путем медија и вербално, већ и физички.

Матејева пријатељица и њена девојка нападнуте су у Сарајеву раније ове године јер су „андрогеног изгледа и држале су се за руке".

„Ја се још могу уклопити у масу, али шта је са онима чији је родни идентитет изражен", каже он.

Фатиму и њену другарицу су пре неколико дана два младића полила водом јер је она носила трегере у дугиним бојама. И Матеј је недавно на улици наишао на младића који је викао „смрт педерима".

„И онда имаш неки 'reality check', није тако једноставно као што се чини", каже Фатима и присећа се и случаја када су девојци и њој из аутомобила у пролазу погрдно и претећи викали „Лезбејке".

„Сви смо видели шта се све дешава. Зато се људи и крију. Једноставно, тако можете сачувати себе, док не сазрите", каже Демир, објашњавајући да чека погодан тренутак када ће моћи да се аутује породици.

Највећа борба је она са собом

Одрастајући у традиционалној муслиманској породици, Демир је у осамнаестој почео велику борбу - како да прихвати сопствени сексуални идентитет који његова религија види као велики грех.

„Све време сте свесни тога, знате да то постоји, али покушавате да га потиснете, одбаците", прича Демир у телефонском разговору.

Нису помогле ни молитве, ни покушаји интимнијих односа са девојкама, ни промена исхране и други „савети" за потискивање хомосексуалне оријентације које је налазио на интернету.

Фатима каже да је одувек била „томбој" више су је привлачили спортови, „мушка" одећа и мушко друштво.

„Професорка босанског језика је стално причала о љубави, Валентинову, а мени је само било мука од тога, па сам мислила да у мени нема никаквих емоција јер ме нису привлачиле те љубавне приче", каже Фатима која има 23 године.

Када је у адолесцентском добу почела да „на цуре гледа на другачији начин", та нова и страна осећања је најпре почела да пориче и гаји неку врсту аутохомофобије.

Чак и када је почела везу са девојком, сматрала је то неком врстом испробавања - нешто детињасто и нормално за тинејџерку, али не и стварно.

Кроз порицање и бежање од сопствене сексуалности је прошао и Матеј, одрастајући у Фојници, надомак Сарајева.

„Одрастао сам у средини где чујеш 'Убиј педера' као мали, и зато сам тада рекао себи - ово ће бити тајна коју само ја знам", објашњава ми Матеј.

У друштву у којем су ЛГБТ људи готово невидљиви и говор о било каквој сексуалности је и даље табу, неприхватање и борба са собом изолују ЛГБТ особе и чине их депресивним, несрећним, каже Матија.

Ипак, Демир се изборио.

Истраживање га је одвело до кампања за борбу против хомофобије у исламским заједницама, као и до закључка да су многи ајети, пасуси у Курану на које се позивају верски поглавари називајући хомосексуалност великим грехом, тенденциозно и погрешно тумачени.

„Ако вас је бог створио на тај начин такви какви јесте, нема смисла да би вас бог мучио да останете сами, да патите, да не будете с ким волите. Бог је љубав", каже Демир.

Излазак из ормана или како је бити „аут"

Фатима никада неће заборавити тренутак када се прошле године аутовала оцу.

Пролазила је кроз тежак период након једногодишње паузе на факултету и често је разговарала са оцем. Постали су блиски и осетила је да може да му каже да јој се свиђају девојке.

Он ју је загрлио и рекао, „У реду је све, ја сам то већ и претпоставио. Нема никаквог срама у томе".

„То је ствар коју желиш да поделиш са неким, али не можеш, из теби неких необјашњивих норми које те гуше", описује ми Матеј порив који га је навео да пре пет година мами каже да је геј.

У почетку је била шокирана, али се касније „показала супер у складу са средином где живи".

Када је следеће године његова старија сестра која га је одгајила и била највећа подршка и најбоља пријатељица, извршила самоубиство, одлучио је да се аутује и оцу.

„У том тренутку сам видео да живот јако пуно вреди, непроцењив је и лако га губиш. Осетио сам да не желим ништа да задржавам, не желим патњу у животу, не желим бити несрећан. Не желим да се и мени то деси, желим да живим".

Његов тата је заплакао, није се надао томе.

„Не сме нико да те дира", рекао му је.

Нису више имали прилике да много причају на ту тему - Матејев отац се убрзо разболео и умро.

Матеј се кроз Сарајевски отворени центар укључио и у активизам, између осталог радећи на обуци полицајаца и младих људи као „жива библиотека".

„Имам моралну потребу да причам због млађих луди који долазе иза мене. Сусретаће се и они са проблемима са којима сам и ја, али нека то барем буде у неком разблаженом облику."

Ајла подсећа да је тешко је бити аутован јер у Босни још увек влада патријархат и традиционализам, а породицама је тешко да схвате и прихвате другачије облике сексуалности.

То одлично зна и Демир, као и његови бројни ЛГБТ пријатељи из Сарајева који неће смети да се појаве на првој сарајевској Поворци поноса.

Има изаћ' - прва Поворка поноса и дуга борба до једнакости у БиХ

Искуство ЛГБТ покрета широм света показало је да су прве реакција на већу видљивост ЛГБТ људи готово увек насиље и агресија.

Зато није ни чудо што и Ајла и Фатима и Матеј и Демир осећају узнемиреност и страх.

Контраповорке су истог дана када је и Поворка, најавили удружење грађана Свијетло, као и теолог Санин Муса.

Владана Васић, као једна од чланица организационог одбора Поворке, каже да тог дана очекују око 500 људи из Босне и региона, али и неких држава ЕУ. О безбедности учесника бринуће Министарство унутрашњих послова и Управа полиције Кантона Сарајево, а поред њих и приватно обезбеђење.

Ајла ће због посла бити на улици, али је брига велика - најрадије би да се „астрално пројектује", да буде и да не буде тамо.

Фатима се јако двоумила, највише због породице и страха како би део хомофобног друштва њених сестара могао реаговати ако сазна да је она лезбејка.

„Ако ништа маску ћу ставити, али дефинитивно планирам да идем", каже она.

Иако зна да ће бити напето и да не зна шта се може десити, Матеју је значајно да буде тамо и нада се да ће видети доста људи, иако је свестан да многи из ЛГБТ заједнице неће смети да се појаве.

Демир верује да је оно што Поворка и активизам доносе веће од његовог страха.

Иако жели, Демир неће присуствовати првој сарајевској Поворци поноса, али је зато одлучио да волонтира и тако пружи подршку заједници.

„Борба наизглед изгледа да је тешка, али заправо је једноставно, јер се боримо за оно што смо јесмо. Шутњом нећемо ништа постићи", закључује Демир.

„Прајд је негде изгубио смисао, али овде није. Желим да верујем да ће ствари мењати са улице. Надам се. Вријеме је да се деси", каже Матеј.

*Имена саговорника су измењена због заштите идентитета.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]