Годишњица Дејтонског споразума: Непоновљиви крај рата

Тројица председника три недеље покушавају да пронађу решење за три народа која већ више од три и по године крваво ратују - са временске дистанце од 23 године, готово да звучи као сценарио за трилер америчке продукције.

А заправо се ради о преговорима зараћених страна у рату у Босни и Херцеговини у америчкој бази „Рајт Патерсон" у граду Дејтону, држава Охајо.

„Дејтон је био једна потпуно нова прича - никада у историји ниједан рат није тако завршен.

И зато не можемо замерити ако неке ствари нису ишле добро", каже за ББЦ на српском тадашњи шеф Ројтерсовог тима у Дејтону Јован Ковачић.

Многи су склони да кажу да неке ствари у Босни и Херцеговини ни дан данас не функционишу управо због компликованих оквира Дејтонског споразума, док други тврде да и оно мало што у овој држави ради - ради управо због договора на коме се дуго радило.

„Месецима пре преговора, 200-300 људи радило је на припремама докумената и различитих варијанти - то је био херојски посао о коме се никад није причало."

Све очи биле су упрте у председнике Слободана Милошевића, Фрању Туђмана и Алију Изетбеговића, као и посреднике - јавног преговарача Ричарда Холбрука, али и америчког државног секретара Ворена Кристофера, за кога Ковачић каже да је прави творац Дејтонског споразума.

Војнички режим

Као извештач агенције Ројтерс, Ковачић је пратио и претходне рунде преговора о рату у Југославији - све редом неуспешне.

„Претходни преговори вођени су у Женеви или у Португалији, где су сви одседали у хотелима о којима нису претходно могли ни да сањају, а смештај кошта неколико хиљада швајцарских франака за ноћ.

Ако би се они питали, ти преговори могли су да трају до следећег миленијума."

Амерички посредници променили су тактику, па су регионалне лидере сместили у понос америчке војске - ваздухопловну базу у градићу Дејтону.

„У бази је било божанствених генералских кућа, али преговарачи нису спавали у њима већ у типичном кварту у облику ћириличног слова П, у собама величине три са пет квадратних метара и веома основним намештајем."

Новинарске екипе виделе су запрепашћене лидере - српски и хрватски председник, Милошевић и Туђман, већ на првом неформалном сусрету нису крили емоције.

„Прва ствар коју је Туђман рекао Милошевићу било је питање - видиш ли ти где су нас сместили.

Ми смо онда звали најпознатије психологе у Дејтону - без дилеме су по тој реченици закључили да су лидери два дубоко сукобљена народа заправо добри пријатељи који се често виђају."

Да би „пријатељи" могли да раде, амерички домаћини обезбедили су им потпуни мир.

У војној бази величине омањег града, са хиљадама запослених и најдужим авионским пистама, имали су мир и од новинара - или је бар то била почетна идеја.

„Одмах по доласку, свим делегацијама домаћини су одузели телефоне и поделили нове - са инструкцијама да могу да се јављају својим министарствима, али не и јавности.

Међутим, ми смо за пола сата имали све бројеве телефона."

Ковачић каже да је свим делегацијама било у интересу да у данима преговора „цуре" информације које им иду у корист.

„Слободан Милошевић се последњи укључио у то - српска страна није волела контакт са медијима, а то је била огромна стратешка грешка", закључује тадашњи дописник Ројтерса.

„Босна је загонетна, најлепша и одлучна"

„Мењање граница на Балкану - пут у бескрајне ратове"

Дејтонски споразум

„Најдужих 45 минута у животу"

Када коначног споразума није било ни после две недеље интензивних разговора, све се гласније јављало да ни од Дејтонских преговора неће бити ништа.

„Пет дана смо радили пуном паром, дан и ноћ, па сам тог 21. новембра тек око 4 сата отишао да спавам и коначно искључим телефон.

Ипак, ђаво ми није дао мира, па сам се пробудио око 8, и у фармеркама, без туширања, отишао право у Базу - а тамо сви пишу о пропалим преговорима."

Један телефонски позив Ковачићу је говорио потпуно другачију информацију - ону на коју су у Босни и Херцеговини чекали од априла 1992. године.

„На мом писаћем столу позвонио је телефон и мој извор ме најпре питао што ми је угашен мобилни, а онда ми рекао да је потписивање споразума заказано за 12 сати.

Нисам ни мојим колегама рекао - директно сам пустио вест на Ројтерсову мрежу.

Сви су били шокирани, настао је лом."

Званична потврда да су Милошевић, Туђман и Изетбеговић спремни за потпис и повратак кући дошла је нешто касније.

„Тих 45 минута, до званичне потврде, вечно је трајало", присећа се Ковачић.

Ко је Јован Ковачић

Успеси и неуспеси Дејтона - 23 године касније

Далеко дуже и од самих Дејтонских преговора, па и рата који је њима окончан, трају дебате да ли је овај споразум испунио свој циљ.

„У војном смислу, Споразум је на опште запрепашћење био испуњен за три месеца - без икаквог проблема.

Цивилни аспект је, због чињенице да је фокус био на томе да се прекине рат, ипак био у другом плану."

Јован Ковачић се, након још три године новинарске каријере, окренуо спровођењу управо Споразума о чијем је настанку извештавао.

Постао је део тима Високог представника међународне заједнице за Босну и Херцеговину Карла Билта, као политички саветник.

„Дејтон је себи дозволио могућност решења свих спорних питања, али само ако се сва три народа сагласе.

Ја сам убеђен да би се они договорили ако би их сви оставили на миру, да се сами договоре."

Ипак, разматрајући светску геополитичку ситуацију, Ковачић каже да је то мало извесно.

„На Балкану се сукобљавају две силе: САД и Русија, али су ту и интереси Саудијске Арабије, Ирана, Турске, Кувајта, Катара, Малезије.

Шта они имају заједничко? Мрзе и Америку и Русију и мрзе се међусобно - то је огроман инострани утицај који вуче не више на две, него на осам страна.

Кад се ту додају и Французи, Британци, Немци - то је галиматијас без шансе за решење."

Уз широки осмех, новинар који је јавио вест из Дејтона каже да се овом граду није вратио од новембра 1995. године.

„Дејтон је толико ван свих путева, да није било разлога да му се вратим.

Оно што се десило у Дејтону је у нашим сећањима", закључује Ковачић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]