Од сирена, бомби, до одлазака у позориште: ББЦ новинарка о три године рата у Украјини

Док се настављају дипломатске активности у вези са ратом у Украјини, уз врло мало наговештаја договора између главних играча, обични Украјинци настављају животе.

Како изгледа свакодневни живот у земљи која се налази под сталним бомбардовањем?

О томе пише Дарија Тарадај, новинарка ББЦ-ја на украјинском, која време на смену проводи у престоници Кијеву и Лавову на западу Украјине.

Споља гледано, наши животи делују нормално: вртићи, школе, посао, куповина.

Изнутра гледано, свако влакно нормалности носи ожиљак рата.

Свако јутро и увече пред спавање, покушавамо да схватимо какве „планове" би руска војска могла да има за предстојећи дан или ноћ.

Редовно посећујемо налоге на друштвеним мрежама под вођством људи који тврде да имају приступ подацима са војних радара.

У зависности од тога шта се пише, проводимо наредних неколико сати у склоништу или код куће.

Највише брину извештаји о коришћењу руских балистичких пројектила „калибар" или крстарећх ракета „кинжал", пошто су то нека од најсмртоноснијих оружја у употреби.

Дуги рат

За Украјинце рат није започео 2022. године.

Русија је анектирала Крим у марту 2014. године и убрзо након тога изазвала сукоб на истоку Украјине, преузевши контролу преко тамошњих посредних власти.

Инвазија покренута је 24. фебруара 2022. године, учинивши овај рат највећим и насмртоноснијим сукобом у скоријој историји, не само у Украјини, већ и у читавој Европи после Другог светског рата.

Процењује се да су погинуле стотине хиљада војника и десетине хиљада цивила.

Десет милиона Украјинаца је расељено, а милиони су напустили земљу.

Моја породица није могла да напусти Украјину, а ја сам остала такође, никад не зажаливши због те одлуке.

Време проведено са мојом породицом је непроцењиво и сада га ценим више него икад.

Практична прилагођавања

Увек се старамо да су нам телефони пуни и да имамо спремне вањске пуњаче батерије у кутији или на полици, као и мало готовине и хране.

У стану такође држим десетак пластичних флаша воде: две са пијаћом водом, остале са водом са чесме за прање, у случају да нестане струје и воде.

Многе вишеспратнице већ имају агрегате или батерије који станаре опскрбљују водом и грејањем током нестанака струје, али ипак предузимамо мере предострожности у случају да они не раде.

Агрегати су скупи и станари се обичну удружују да би их платили.

Нова „нормалност"

У великим градовима као што су Кијев и Лавов, ужурбано водимо децу у школе или вртиће пре него што се огласи узбуна за ваздушну опасност.

Ми знамо да ће их њихови наставници или васпитачи одвести у склоништа и да ће тамо бити безбедна.

Немогуће је предвидети колико често или када тачно ће се сирене за ваздушну опасност огласити - понекад се то може бити десет пута на дан, док повремено може да прође и читав дан без иједне.

Ти заглушујући звуци не могу вам промаћи, јер би могли да значи смрт и разарање за град и његове становнике.

У торби увек имам напуњену кацигу са батеријском лампом и подвезу.

Подвеза би се искористила у случају критичног крварења ако је главна артерија особе пробушена и може да спасе живот после ракетног напада.

Наша деца сада већ препознају гласне звуке лансирања пројектила „патриот" - противваздушне одбране коју је Украјина добила од савезника.

Деца се смире кад им кажемо, не сасвим истинито, да је свака долазећа руска ракета оборена.

Храна и забава

Храна је постала скупља у последње три године, али су укус и квалитет и даље добри.

Излазак на вечеру или достава хране неки су од најцењенијих елемената нормалности које покушавамо да сачувамо.

Такође волимо да изађемо на кафу.

Ћаскање са пријатељима о томе како смо успели да преживимо напад о претходне ноћи, било да је то било у склоништу или у ходнику, од кључне је важности.

Док то радите уз шољу вашег омиљеног топлог пића, живот вам буде малко лакши.

Ноћни живот је морао да се прилагоди полицијском часу.

Што ближе фронту живите, раније морате да уђете унутра.

У Кијеву смо слободни да останемо до поноћи, али јавни превоз престаје да ради још раније а такси уме да буде скуп.

Биоскопи и концертне сале покушавају да раде онолико нормално колико је то могуће, мада и њихов програм често прекидају сирене.

Многи биоскопи враћају новац од карата за прекинуте пројекције или их замене за неки каснији датум.

Извођење позоришних представа, паузирано на почетку инвазије, поново је отпочело у пролеће 2022. године.

Кијевска позоришна поставка „Вештице из Конотопа" једна је од представа које морају да се виде и распродата је месецима унапред после хвалоспева критике.

Заснована је на сатиричном роману из 1833. године класичног украјинског аутора Григорија Квитке-Основианенка о неуспелом лову на вештице.

Два баксузна лика који га покрену, надмудрени су од осумњичене „вештице".

Још је нисам погледала, а у безброј четова на друштвеним мрежама прича се о томе како доћи до карата.

Власти су морале да интервенишу да би зауставиле тапкање.

Железница и пошта

Недостају нам наши аеродроми, који су затворени 24. фебруара 2022. године, оног дана кад је Русија покренула потпуну инвазију.

Могуће је путовати у иностранство и летети са најближих аеродрома у Пољској, Румунији или Молдавији.

Да бисмо стигли тамо путујемо возом, аутобусом или аутомобилом, и морамо да се испланирамо поприлично унапред, као и да за сваки случај издвојимо више времена и новца.

Али железница никад није престала да ради и остаје једна од најпоузданијих служби у Украјини.

Од почетка инвазије су отворене нове руте, повезујући различите делове земље, на начин на који никад нису били повезани раније.

Поштанска служба је такође ефикасна: пакет послат из Кијеву у Лавов обично стигне већ наредни дан.

Од Кијева до града на првој линији фронта Костјантињивке, мање од десет километра од места на ком се воде борбе, мој пакет стигне за два дана.

Водим рачуна да пакет буде испоручен у пакетомат и да мој прималац не мора да стоји у реду у пошти да га преузме, у граду у ком неполицијских сати има само четири од укупно 24.

За градове као што је Костјантињивка, пошта је последњи знак нормалности за живот у Украјини.

Кад тај елемент нестане, становници знају да се ближи руска окупација.

Привид нормалности

У многим градовима и местима који нису на првој линији фронта, живот цвета.

Али многи људи проживљавају властиту патњу у тајности.

Некима је једини дом на територији под руском окупацијом, који је тешко или немогуће посетити.

Русија сада под окупацијом држи око 20 одсто украјинске територије, за разлику од 7 одсто на почетку потпуне инвазије.

Неки Украјинци настављају да живе под руском окупацијом.

Неки се чак враћају да поврате властити посед од руске администрације, у противном ризикују да га заувек изгубе.

Онима који не могу да га добију, недостају њихове фотографије из детињства или други драгоцени предмети.

Неки људи имају старију родбину која живи под руском окупацијом, одбија да напусти домове и нема где другде да живи у безбеднијим градовима.

Други имају родбину која живи близу фронта и гледа како се руска гранатирања приближавају сваки дан.

А многи имају најмилијег или више њих у војсци, што значи стално страховање за њихову безбедност.

Године 2022, мислили смо да ћемо морати да паузирамо наше животе само на кратко.

Испоставило се да то не иде тако.

Постепено и уз потешкоће, учимо да живимо овде и сада, покушавајући да сачувамо све оно што је „нормално" и да пронађемо радост где год можемо.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]